|
Odlomci iz knjige:
|
РУСИЈА, ГАЛОП
(...) Прије Бога и богова бијаше Степа, равна као тишина, пространа као смрт, неодољива као сан. По њој шпартаху коњи снажних сапи, и Варјази на њима, а на овима варјашке виле, и све то, и Земља, не би ништа друго до Небо, а ни Варјази не бјеху људи, већ Руси, нерви на врховима Творчевих прстију… То је оно што се зна о Степи прије Историје, па треба бити крваво мудар и закорачити у то доба… И треба бити Рус! Онај створен у срцу брзине Галопа! Ах, тај Рус, што једини на свијету прекрива и Предисторију и Историју! Рус – вјечити покрет! Е тај Рус, љубећи Земљу, не љуби Земљу, већ све! Све! … Повесть временых лет каже: „Зваше нас да столујемо њима, а ми рекосмо: 'Столоваћемо без столовања, у ватри Галопа, на коњима се множећи, иначе, Слави, не могне ли тако, наставите сами!' А они рекоше: 'Хоћемо како ви хоћете, јер смо и ми од тога реда!' И ми дођосмо са три брата (Рјурик, Синеус и Трувор, све напомене В. В. Набоков) и научисмо их да грле Степу што на Небо личи. И то би шест тисућа три стотине седамдесете године од настанка…" (862, мада у неким изворима – Ф. Дворник, Д Славс, Бостон, 1956. – налазим да се Рјуриков долазак на сцену руске Историје поклапа са 826. годином.) Повесть… и каже и не каже. Мислећи, добродушна, да сви знају оно што она зна а што јесте најважније, не објашњава ватру галопа, не разјашњава разјашњење човјекове душе у тријади коњ-степа-човјек, не каже, а зна, да је Коњ снага душе, Степа њено бескрајно пространство, а Човјек сaма Љубав. И све је Једно, са Женом чија се кожа тресе и чудом премеће у ритму Галопа: Његов поглед реже будућу Историју, Њен прашта прошлости, сјеку се негдје испод стомакa, творећи пламтећу планету која Степу чува, као што је Универзум у Богу-Идеји сачуван. (Благоглагољиви Херодот биљежи свједочења Скита и Грка који су живјели у Скитској земљи, у области око ријека Роси, Дњепра и Дона, о „Русима – са исконским значeњем росе, по Келтима рус, рос је вода, језеро, течност, која се прелива и кроз жељу Тарковског да дa блаженство кроткости нашем човјеку – који се једанпут у години на неколико дана у коње претварају, а затим опет узимају пријашњи изглед." Другојачија рука Ал-Масудија гради слику „Русa који спаљују своје мртваце заједно са јахаћом животињом и женом, а све на оном дијелу степе који је срце и душа тог пространства, али и крај тог истог бесконачја; другачији им је Бог, али тај дим, бијел као људско сјеме…" О, али тај дим…) … Сјатише се непознати да пригрле чудо, да се докопају небеског блага, и себе упетљају у туђе, па Владимиру те 6494. облизиваху језик и притворно љубљаху руке Бугари из Поволожја, пљуцкајући „чистоту" мухамеданске вјере, Њемци, парадирајући са крваво-карневалским ријечима римског папе, па Хазарски Јевреји у покушају да придаве сопствени нестанак, па грчки филозофи са набреклим удовима испод црних мантија… И Владимир их све одби, а ови својим наредбодавцима однијеше прашину коју су дизали разиграни коњи разбацујући ознојене руске душе свуда и нигдје. Владар, да би стишао гнијев и очистио се од прљавих ријечи и жеља, испрегну 700 коња, посади на њих себе и 700 суложница и жена, па је 700 дана страшћу мрежио Степу, и за крај одлучи да разори Корсунь, грчки град на Криму, не слутећи легенду којa ће Историју преобликовати: „Сестра византијских царева мушкарце не љуби, а ни жене, не једе, не спава, не прича, не облачи се, не купа, само дорате јаше и крилатог коња који ће је небом носити сања." Кажу да Владимир не хтједе пристати да принцеза Ана није то што легенда говори, па окупи своје јахачице: „Блажене моје бјелопуте Рускиње! Прокрстарио сам с вама многе заносе, заједно смо оплеменили Простор множећи се! И још није крај, и не може бити крај, јер за Русију нема краја! Галопираћемо ми и старим и новим Степама, помјераћемо ободе Земље и Живота, али, ево, схватих да сам нашао вашу и моју Кнегињу, што крилатог коња сања а да нашег никада видјела није! Пошто сте ви моме крила дали, идем их умножити с оном која на нас а без нас личи, и снагу има да је приложи за нас! Рађаће нам несавладиве синове и неухватљиве кћери! С њом ћу, а и ви са мном, полетјети, Небо и Степу спојити, да све буде Рус'! Россия!!" И би тако. И би још да онa која крилате коње сања између дојки крст донесе, и док је са Владимиром, сва тресући се, Степу упознавала, распеће у Владимирово срце заби, а овај Перуна о коњски реп свеза и у Дњепар баци… (...) … (...) Протопоп Авакум, сибирски изгнаник и великомученик, овако пише на почетку Житиа протопопа Авакума им самым написанное: „Не може коњ у Тројицу, побогу! Нити прст Божји може бити знак за њега! Поштујем ја Љубав, али мора нешто изнад Земље остати, нешто мора и за Небо остати, и за Душу, и за образ Бога јединога! Волимо се као људи, као Руси, као дјеца Божја, и чувајмо се као слика људског Бога!" („Ово прво „логорско дјело", и први текст са класичним хорором у свјетској литератури, носи у себи танану линију између стварности и јаве, прелаз из онога што постоји у оно чега нема, или, још боље, преобраћење у оно што јесте а није!" В. В. Набоков, Коначни Рус) Устврдивши прво да коњ не може, Авакум касније описује свој кажњенички пут – „повратак!" – у вријеме сибирске зиме, која одваја све од свега: „Земља је ово варварска, туђинци су узнемирени, као и увијек кад је Рус' у питању. А ми, и ја, међутуђинац, по казни идемо за коњима, а не смијемо на њих, нити смијемо заостати. Потиштени од (не)живота, каскамо док нам длаке репина коњских похотно лица умивају. Моја је протиница поред мене, коњ је испред, ја сам ту, напет, па се сјећам ријечи којима сам почео причу – и све ми личи на недојебани вјечити сумрак! Степа се претвара у бесконачно, стврднуто срце које не удара, не бубри, само личи на срце, и ништа више! Протиница, проста Рускиња заљубљена у мене и Галоп, којег се због мене одрекла, сирота батрга, батрга, пада, много је клизаво! И једном тако батргајући паде, а неки полусвјестан човјек се спотаче о њу, па и он преко ње, вичу обоје, а не могу да се дигну. Сељак виче: 'Мајчице, Госпођо, опрости!' А протиница јауче: 'Море удави ти мене, брате, ја ионако не знам шта ми је чинити!' Кад је касније приупитах шта је тиме мислила рећи, она одговори: 'Е мој протопопе, мој једини Авакуме, све вас је вјера закрвила, па се више не знате ни јебати по руски. Једни оће ново, други старо, а ми, трећи, жене и обични, оћемо само преко Степе да Јахачи будемо. Ја на теби, гола од паса па наниже, треперим, дрхтим, тресем се, а ти испод мене, запјенио, мушки крут, и обоје у коња ушли и сви на Бога личимо. Зато рекох да је смрт, па шта год она била по теби или онима што не мисле као ти – једина јебачина која ме још за живота чека! Једина јебачина и једина љубав! А ти опрости…' И први пут откад је знам, моја протиница не поцрвени изговарајући скарадности…" (...) |
