Lepota i Snaga reči

Jovan Dučić, Ivo Andrić, Jovan Jovanović Zmaj, kao i druge velike ličnosti, na mene su veličinom, snagom i lepotom svojih reči, ostavile izuzetno snažan i trajan uticaj, pa ovu stranu zato njima posvećujem, verujući da ću utisak kjoji su na mene učinili, preneti i na druge ljude koji će, verujem, takođe uživatiti u snazi i lepoti tih istih reči tj. misli. Ne zaboravite da čitanje najboljih dela u stvari predstavlja druženje sa najboljim i najvećim umovima čovečanstva! Ono što sam od tih ljudi smatrao za najlepše i najsnažnije upravo sledi
Bon Appetit!

Jovan Dučić - Blago Cara Radovana
    O Sreći
    O Ljubavi
    O Ženi
    O Prijateljstvu
    O Mladosti i Starosti
    O Pesniku
    O Herojima
    O Kraljevima
    O Prorocima

Jovan Dučić - Jutra sa Leutara
    O Mirnoći
    O Mržnji
    O Plesu
    O Ljubomori
    O Sujeti
    O Strahu
    O Razočarenju
    O Rodoljublju
    O Karakteru
    O Uljudnosti

    Jovan Dučić - Priča o jakom

Ivo Andrić - Travnička Hronika (Konzulska Vremena)
Ivo Andrić - Gospođica
Ivo Andrić - Omerpaša Latas
Ivo Andrić - Znakovi Pored Puta

Jovan Jovanović Zmaj - Sunce i Vetar
Jovan Jovanović Zmaj - Poštenje
Jovan Jovanović Zmaj - Patak i Žaba

Lešić Josip - Aleksa Šantić: roman o pjesnikovom životu

Citat iz filma "Kum"
Citat iz serije "Hobotnica"
Citat iz filma "Šindlerova lista"

---

Jovan Dučić - Blago Cara Radovana

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Sloboda, to je ludilo; i samo su ludaci stvarno slobodni. Jer ljudski um je ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno. Ludaci to znaju bolje od mudrih. - Ali znaju to i mudri.

On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. Gde su njegove palate i njegovo vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji i negova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi?

O Sreći

Izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti. Znači da je, sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman, čak i rđav. Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih poroka, i za uzrok mnogih njihovih zločina; a čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Nesumnjivo, ljudstvu, najviše nesreće prave glupaci. Glupost je nesumnjivo u osnovi svakog poroka i zločina. Trebaće najzad, glupog lečiti klinički kao opasnog bolesnika. Sreća može čoveka da pokvari, i kad je najbolji; da ga satre brigama, jer je mora stalno čuvati; i može da mu donese neprijtelje i bolest, jer postane neumeren u govoru ili uživanjima. Ali slava je sreća koja nema potrebe da je čovek čuva, jer ona, naprotiv, čuva čovaka. Bogatstvo je, nesporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći stepen sreće, to je nezavisnost, a bogatsvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode. Istina druga polovina sreće na zemlji, daleko je od toga da se može kupiti zlatom. Bez bogatstva nema slobode, nego samo borbe. Za zdrave i hrabre i umne, bogatsvo nije potrebno u toj meri.

O Ljubavi

U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije za njih imala nikakvu vrednost. "Dobro pazi sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene", kaže Kreonit u Antigoni. O ljubavi se ne može govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma. Zaljubljenici se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu. Srećom što žena voli samo napadača koji hoće da je napadne kako bi je oteo, i da je otme kako bi je zaposeo. Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce, koje ga je ozarilo i izdvojilo od svega ostalog na zamlji. Ljubav je čak i herojstvo, jer traži žrtve. Ako se pitamo da li smo ljubljeni u zamenu, i u istoj meri, ljubav je time prebrojana i taksirana kao moneta i roba. Zato slepa ljubav, to je jedina ljubav. Žena je bez principa i bez merila; bez jednog stalnog i uravnoteženog stanja, često bolesna i poluluda; svagda nestalna i prevrtljiva. Sve ovo i kad je mnogo bolja od nas. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem, i umnijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa. Nije uzrok tome društveni položaj, zbog čega ne bira žena muža, nego muž ženu; nego što je u prirodi žene da željno podnosi nasilje, i da ga rado očekuje, slučaj koji je možda i dublji od same ljubavi. Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh, nego volju, ni lepotu, nego nameru. Čovek je po prirodi nasilnik, a žena po prirodi ide na susret nasilju. Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih i više bede nego radosti. Ljubav je najveće nespokojstvo i nasilje nad sobom i nad drugim. Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traze ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili. Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje. Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli. Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i izdvoji iz sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara i sebe i čoveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz ženine ljubavi, to je kult svakog vašeg momenta, svake vaše navike, svakog vašeg predmeta. Istinski zaljubljena žena postaje fetišist. Ona, kao svraka, čuva sve što je čovek imao u rukama: njegov cvetić, sliku, olovku, dugme, cigaretu, neupaljenu ili upola ispušenu. Ona u svemu vidi njega, i sve pobožno prinosi k ustima.

O Ženi

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan. Čovek zaljubljen odmah misli kako da svoju sreću podeli, a žena misli kako da svoju sreću udvostruči. Ženi nije dovoljno da dobije najvise od čovekove sreće, nego da što više otme od čovekove slobode. Jer joj je snošljivija njena beda nego čovekova sloboda, posto je čovekova sloboda, odista, izvor svih ženinih nepravdi i nesreća. Lepe žene su manje sklone poroku nego ružne. Lepotica se zadovoljava divljenjem i obožavanjem svoje okoline, a ružna traži utočište u prvom ljubavniku koji je bude smatrao da nije ružna. Žena voli svoje dete i kad je rđavo i ružno; i ona ljubi usta muža i kad je po ceo dan na ta usta govorila laž i pogrde. Ona ide za čovekom i kad je razvratnik, pomaže ga i kad je raspikuća. Ona prima u naručja i čoveka koga više niko ne želi da primi u kuću; pruža mu svoja usta i kad mu niko ne bi pružio svoju ruku. Ništa ne upropasti ljubav koliko čovekova preterana dobrota. Da vas žena voli ženski, morate s njom postupati muški. Treba biti tiranin, ali dobar. Žena treba da vidi jači spol od svog, jer ne voli mučenika u ljubavi, čak ni dobrotvora, nego zaverenika i razbojnika. Žena vas najviše voli kad ima da ona oprašta vama, a ne vi njoj. Pred velikom dobrotom čoveka žena gubi spolni osećaj, na kom je kod nje mnogo sazdano, a samo snaga čovekove volje, izaziva snagu njenog spola. Ne očekujte ništa dobro od ženske pameti, već od ženskog srca. Nikad ne bi trebalo potpuno usrećiti ženu, koja je svagda dete ili divljak. Zato žene najgorih ljudi nisu brakolomice, i često prolaze pod dobre. Ali žene lepih ljudi, bogatih, radosnih i srećnih, naprotiv jure za maksimumom, i nemaju drugo u glavi do radost i vratolomije. Najmanje neverstva urade iz prave nužde, a najviše iz obesti i od pijanstva sreće. Ljudi od najvećeg uspeha kod žena, to su ljudi koji trpe najviše uniženja. Ništa ne degradira čiveka, kao žena, čak i kad je zaljubljena. Žena je najviša u svojim bespolnim ljubavima, u ljubavi majke, sestre ili kćeri čovekove. Stari grčki tragičari su dali izvanrednih primera ovakvih ljubavi. U najvišoj ekstazi ljubavi žena prestaje biti žena, a postaje dobra majka i nežna sestra. Na ovoj sublimnoj tačci, dva protivnička spola dolazi do idealnog izmirenja. Čovek vlada ženom samo kad vlada sobom, a mi vladamo sobom samo kad više mislimo nego što osećamo. A naročito kad manje govorimo nego što bi smo i sami hteli reći. Najveća ženina nesreća, to je kad počne verovati da njena lepota propada. Ovo verovanje na žalost počinje vrlo rano, čak pre tridesete godine i zato je potpuna sreća ženina vrlo kratkog veka. Strah da poružnja dostiže vrhunac njenog očajanja, kakvo ljudi ne mogu ni zamisliti. Čovek bi imao isto očajanje kad bi znao da s godinama propada njegova pamet, ali se i tu događa sasvim obrnuto, jer je čovek s godinama sve pametniji. Žena više vredi kao inspiratorka nego da je i sama tvorac. Bez velikih inspiratorki ništa veliko nije urađeno; a sve što su one uradile nije otišlo daleko od osrednjosti. Žena vredi onoliko koliko inspiriše čoveka, bilo velikog artistu, ili malog borca u životu. U evropskom salonu su imali uspeha kod žena pesnici koliko i miliarderi: ovi za njihove zlatne reči, a oni drugi za njihove zlatne pare. Istina da se te reči nađu, treba talenta, a to znači treba i ludovati, a ne samo mudrovati. Ljubav je u ostalom mnogo više detinjasta stvar, nego stvar filosofije. Antički mudraci i pesnici slikali su Erosa kao dete, a ne kao mudraca.

O Prijateljstvu

Sam sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka. Velikim duhovima nšta ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različnijih ljudi, nego što su oni sami. Pitagora je bio prvi grk koji je rekao da više vredi dobar stranac, nego rđav grk. Epikur je govorio da pre nego što budemo mislili šta će mo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim će mo biti za stolom dok jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak. Često je razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njim bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi. U braku ima trgovine, ali u prijateljstvu nema. Prijateljstvo može da postoji samo među časnim ljudima. Prijateljsvo ima svoje granice, gde treba da prestane, a to je ako prijatelj od prijatelja zatraži kakvu lošu uslugu. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu. Ironija pogađa onog čije je ona oružje većma nego i samu žrtvu. Odista ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu. Treba i neprijatelja zadužiti bilo čim. I ono što u ljudima postoji zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može učiniti lepom rečju. Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem. Najveća je nesreća kad čovek mora staviti na probu svoje prijatelje. Treba imati snage i ne tražiti ih baš onda kad nam najvećma trebaju. Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje, niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prost čovek brani se lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću. On ne može ni da zamisli da prava pamet znači samo kristaliziranu dobrotu i čovekoljublje. Najveći nemoral to je glupost. Više bede dolazi od gluposti, koja je izvor nesporazuma, nego od svog urođenog zla na svetu. Od lupeža nas brani i sused i država, ali niko nas ne brani od glupaka i od neznalice, koji ništa ne priznaje, i koji u svemu smeta. Neprijatelji, to su često naši prijatelji, koje od nas deli kakav nesporazum ili predrasuda. Mali kučići se igraju kao da nema veće ljubavi od njihove; ali čim padne među njima komadić mesa, oni se ostrve jedno na drugo. Isto je tako i s ljudima, Uopšte, među ljudima dolazi na prvo mesto lični interes. Čovek udara na najrođenije ako mu smetaju, i obara kipove božanstva i zapali njihove hramove, ako mu ne koriste, ili ako neće da mu pomažu. Žena je najbolji spasilac od čamotinje. Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe, koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću, koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen čovek. Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prijateljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna. Uvek se nađu dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nađu glupa žena i glup čovek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na glupaka, kao slepac na slepca.

O Mladosti i Starosti

Za umne ljude i lepe žene ne postoji starost. Plemenite stvari ne stare, nego samo promene izgled, često čak i na lepše. U starosti se pokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se pokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli. Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko, i mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znak rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavalo na licu njihov karakter jer je mladost svagda i u svemu neizmerna lepota. Ali ta su lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zloćeste, pogled krvnički. Istna, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Ima mladh staraca kao što ima puno i starih mladića. Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili za neku ličnost, star je i mrtav. Mladost, to je pre svega sveta vatra. Samo onda kad se ta vatra ugasi, treba leći i umreti. Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje. treba uvek tražiti žensko društvo, ako ne i žensku ljubav. Uostalom, žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost. Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim Apolonima. U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: "Umro je", nego: "Živeo je". Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari da smo postali nesposobni za velike namere. Starčevo iskustvo, ravno je učenosti. Niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha. Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč.

O Pesniku

Svi veliki pesnici bili su tužni, i svi veliki muzičari, i svi veliki filozofi. Lepota i tuga su svagda bile rođene sestre. Najočajnije pesme su svagda najlepše pesme. Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala. Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima, pokušajte to pa će te videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i neizrecivim veličinama. Umetnost se ne daje objasniti, nego samo osetiti.

O Herojima

Heroj ne voli krv i nasilje. Herojstvo je plemenito i čisto i naivno. Heroj ne ubija za svoje zadovoljstvo, ni iz lične osvete, ni iz lične sujete, nego samo iz ljubavi za ideju pravde, i za dobro drugih ljudi. Heroj pobeđuje jače od sebe, i stavlja sreću slabih iznad sreće jakih, a to znači sasvim protivno načelima same prirode. Dobri ljudi ne znaju za krive puteve, jer po njima ne idu; samo krivoumni ljudi najpre izaberu krive puteve. Heroj mora biti uzor ne samo sjajnom smrću nego i svetim životom, i obratno.

O Kraljevima

Od svih ljudskih blagodeti, izvesno je najmanje vladati gomilama koje su sazdane od toliko rđavih ljudi po instinktu, zlih iz koristoljublja, glupih po prirodi, slepih zbog strasti. Najčešeće su im nesreće dolazile od onih koji su ih čuvali a svagda je bilo više špiona koji su uhodili njih nego druge zbog njih. Redovno su imali ono društvo koje im se samo nametnulo, a nikad ono koje su sami izabrali. Uobražena je bila sreća najvećih cezara da žive u zatvoru svoje palate na Palatinu, okruženi kopljima kao razbojnik, i špionima kao izdajnik. Hiljade porodica bile su uvek vezane interesima za njegovu ličnost, i napuštale ga čim se javila opasnost za njega kao vladara. Uticaj žena bio je više fatalan nego srećan. Nepotizam je bila jedna od najvećih njihovih beda, u duhovnom više nego u materijalnom pogledu. Ljudi su svagda bili nepravedni prema kraljevima. Svaki zakon ljudi smatraju za nasilje, vladara su uvek smatrali kao prvog nasilnika. Čak i evanđelja i Koran su šireni ognjem i mačem i ako su bili zakoni ljubavi. Zato su stari zakonodavci Numa i Likurg objavljivali da su svoje državne zakone primili s neba. Tako je radio i Mojsije, kada je doneo sa Sinaja najviši dekalog, zakone ljubavi i poretka među ljudima. Ljudi su po svojoj prirodi protivnici discipline i reda i neprijatelji svakog rada i napora. I najbolje i najhumanije stvari su morale biti nametnute lukavstvom i nasiljem. Svi oni kraljevi koji vladaju voljom naroda, i kad su bili najbolji za svoju zemlju i građane, ne održavaju se ljubavlju nego silom. Ovo odvede često u tiraniju, ako takav sukob između pritiska i reakcije (mehaničkog zakona koji je u osnovi svega u prirodi i među ljudima) degeneriše u neprijateljstvo. Zbog ovog razloga i mnogi vlastodršci nisu voleli razumne ljude, jer su im oni izgledali najopasniji. Strah od umnih ljudi je u prirodi čovekovoj, kao i strah od svega što je odveć moćno i što nas premaša. O tom da je zanat kraljeva najteži od svih ljudskih zanimanja, i mudri Montenj to ističe govoreći: "da je tesko održati pravu meru u jednoj sili tako bezmernoj". Istorija se odista ne može smatrati borbom belih protiv crnih, ni bitkom dobra protiv zla, nego samo jačih protiv slabijih, ljudi kojima su dobro i zlo sporedne vrednosti. Ako je strašna potreba da se izbije na vlast, još je svirepija potreba da se vlast sačuva. Jos Platon je govorio da ko zadobije vlast izgubi pamet. Ja verujem pre da izgubi srce, znam odista da sam gubio jednog za drugim svoje prijatelje kako se koji dizao na vlast. Nikad u istoriji nije vladao zakon nad nasiljem, jer nikad nije imao pravo slabi nego jaki. I onde gde ima samo dvoje, uvek jedno vlada a drugi podnosi to vladanje. Kad Bog dadne ljudima sva dobra, ovoga sveta, onda oni veruju da im Bog vise ne treba i rade sve sto je protiv njega. Pitagoristi su govorili za gomilu da je u sirotinji podla a u bogatstvu bestidna. Narodi zaboravljaju velikim njihova dobročinstva ali pamte njihove grubosti i zločine. Zaborave i sve poroke i razvrate ali se sećaju nasilja nad životima i pravima drugih ljudi. Narod je uvek bio sredstvo za račun poglavice ili velikih porodica.

O Prorocima

U čovekovom životu je izvesna samo prošlost; jer sadašnjost ne postoji, a budućnost će tek postojati. Proroci su prvi ukazivali na stvari za koje su heroji ginuli, kojima su pesnici pevali, i za koje su kraljevi stavljali na kocku države i narode. Oni su najveći sanjari i utopisti.

Jovan Dučić - Jutra sa Leutara

O Mirnoći

Sve velike vere i filosofije išle su za tim da čoveku uliju u dušu spokojstvo. Mirnoća u lepoti i lepota u mirnoći. Ništa nije bilo lepo što nije pre svega bilo i mirno. Samo je istinski duboko ono što je apsolutno umireno: duboke vode su mirne, duboke šume su spokojne, ali ni duboka misao se ne može zamisliti drugačije nego mirnom. Samo čovek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit. Miran razgovor je jedino moguć u dvoje. Za miran život treba što manje ljudi i što manje reči. Ljubav je, po pravilu, jedno osećanje zloće, sujete i egoizma, ljubav je strast, a u strasti je čovek uvek zao, ako nije čak i glup i lud. Svakako čovekova ljubav za ženu jeste najmanje u stanju da dadne mirnoću koju čovek traži za svoje stvaranje. Žena je vatra koja obasja ali i sagori. Uljudnost je jedan način da se izbegnu potresi i nespokojstva.

O Mržnji

Mržnja je sama po sebi osećanje nisko i ružno, zato čovek ponosit ne može da nosi mržnju, kao što ne bi nosio na leđima dzak đubreta. Mržnja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati, njegov protivnik; a ovo znači uniženje koliko za srce, toliko i za razum onog koji mrzi. Mržnja, dakle, pogađa najpre onoga koji je nosi.

O Plesu

Čovek peva i kad je žalostan, ali igra samo kad je radostan. Sve što je radosno igra na suncu, i sve igra u ritmu i harmoniji. Jedini cigani bolje igraju od španaca, a ovo s toga što su cigani uvek deca, i umeju da se zabave, kako bi se zatim celi predali pokretu. Oni su najvećma, još vrlo bliski prirodi, i daleko od kulture. Ples nije za ceo svet, jer je ples ili umetnost ili nakarada. Trebalo bi da u jednoj dvorani igraju svega nekoliko parova.

O Ljubomori

U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bežeći od neprijatelja. I Napoleon, nesrećni ljubavnik, mislio je da je pobedio u ljubavi onaj koji je prvi pobegao. Odista, bežanje je jedini način da čovek razazna u ljubavi da li je još gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavši kad hoće, i oslobodivši se kad mu je volja. Ali onog časa kad čovek zaljubljen oseti da su mu đonovi postali teži od olova, on je pobeđen. A to je često i dovoljno da ga žena više ne voli; jer žena ne trpi pobeđenog i okreće glavu od svoje pobede. Žena se ne daje, nego se podaje; i uvek hoće da sama ima utisak, čak i izgled, da je oteta i silovana. Ljubav je uopšte jedno stradanje romantičara, znači ljudi vrele mašte, više nego ljudi vrelog srca. Ljubomora je element mržnje u ljubavi, pošto je mržnja uvek proizvod nekog strahovanja. Treba praštati nesrećnicima, ali ne i nevaljalcima, jer nikakva religija ni pravosuđe ne predviđaju milost za nepopravljivog. Jer srce ako nije vođeno razumom i dobrotom može da isto tako slepo mrzi, koliko ume i da slepo voli. Plemenit čovek meri u svojoj ljubavi koliko on voli drugo lice, a ne koliko je voljen sam. U velikom broju slučajeva ljubomore su razumljive i sumnje opravdane, jer lepu je ženu teško sačuvati kao što se ružne teško otarasiti. Ljubavnik uvek ženu procenjuje kao okušanu izdajnicu. Čovek i žena su češće u braku ortaci nego ljubavnici. Ljubavi su najkraćeg veka baš u samom braku. Žena i kad je najpametnija, oseća da ima u njoj nešto komičnog za čoveka koji misli. Ženina zamisao je uvek veća od ostvarivog, jer je žena u svemu artist pun mašte. U ženinim životu zbog njenih duhovnih i fizičkih nenormalnosti, uopšte nije ništa predviđeno, ispitano, ni odmereno, čak ni onda kad nam ona izgleda sva lukava i cela sračunata. A žena koja zna šta hoće, po karakteru je obično muškobanja, kao što je žena koja uvek zna bar ono što neće, po karakteru uvek dete. U ženinom se životu sve svrši za petnaest dana njene vruće i lude glave. Kad pričamo o ženama, mi obično mislimo na mlade žene, a lepota mladosti je baš u tome što o životu nemaju ideju, nego iluziju, i što je snaga krvi uvek u nadmoći nad stvarnošću. Mladost ničemu ne zna pravu cenu: ni ljubavima ni bogatvtu, ni genuju, ni radu, ni samim svojim mladim godinama. Ljubomoran čovek živi u kući sa duhovima i vampirima, u šumi živi sa aždajama, na vodi i kad je mirna, živi u olujama. On se u svojoj ljubomori ni na jednom tlu ne oseća drugačije nego bi se osećao na vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog života čovekovog taj bi život morao trajati vrlo kratko.

O Sujeti

Sujetan čovek, to je onaj koji želi da sebi dadne izgled baš onakavog kakav nije. Žene su uglavnom sujetne na svoju lepotu, mnogo više nego na svoju dobrotu, a naročito mnogo više nego na svoju vrlinu. Ovo je s toga što je, odista, lepota glavno oružje kojim žena postiže sve u životu, i to postiže najlakše, i najbrže; jer je lepota nesporno magijska reč, pred kojom se sva vrata širom otvaraju. Stvarno sujeta je osećanje ženino više nego čovekovo. I ljudi se služe sujetom ženinom, većma nego svojom snagom i lepotom, da neku ženu zadobiju za svoje prohteve i svoje obesti. Uopšte nema žena skromnih. Inače ako žena ima teške obrise od bisera ili dijamanata, nosila bi ih dan i noć; a ako je pri tom i lepotica u telu, pokazivala bi se bez ustezanja gola u celom svetu. Velikaši koji vladaju državama, istaknu svoju sujetu time što za svoje prijatelje traže najpre laskavce. Na njihovu nesreću, ovi laskavci njima prvim zavladaju, čak zavlađu kad ovi velikaši vladaju i celim ostalim svetom. Laskavci su mnogim sujetnim velikašima došli glave. U ovom su žene slične vlastodršcima; ni žene ne traže poštovaoce, nego udvarače. Sujetan čovek ne traži da ga cenite, nego da mu se divite. Pravi velikaši su obično bili skromni.

O Strahu

Strah je inače, u glavnom, proizvod čovekove mašte, koja je uvek jedno bolesno stanje duha. U neprestanom maštanju i strahovanju od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne, a čitave katastrofe, kojih ste se bojali, da ih ne preživite, nikad niste ni doživeli. Najjači je zato čovek koji uspe da pobedi sebe, a ne druge, a najbolji je onaj koji se bez lutanja šeta u dvorani svoje sopstvene prirode, nego kraljevskim stepenicama. Strahovati znači umirati po sto puta dnevno.

O Razočarenju

Jaki karakteri nisu uopšte skloni razočarenju. Takvi su ljudi često jači nego i sile u prirodi. Englezi smatraju da pre svega dobro društveno vaspitanje iziskuje ne pokazivati svoja duševna raspoloženja, ni uzbuđenja, ni ekstazu, ni oduševljenja, ni romantizam, Englez je zato uvek gospodar sebe, i nije slučajno što je gospodario polovinom drugih naroda na zemlji. Napoleon je mislio da na svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili slušati tuđe zapovesti. Stvarno treće i ne postoji. Razočarenje, najkobnije osećanje, to je prav put u očajanje i u propast. Ima mnogo ljudi koji uobražavaju ponore kojih nigde nije bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obično veliki mučenici mašte i srca, ljudi koji se bore sa samim priviđenjima. Čovek celog života moze da pravi dobrote ili zloće, ali je pitanje da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba znati da se čovek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu. Preporučujem vam da od jednog čoveka imate stoga na umu uvek njegov najjači potez u zivotu, nekakvu njegovu naročitu akciju, dobrotu ili zloću, i da se opredelite prema tome, jer je čovek u tome glavnom potezu stavio i izrazio i celog sebe. Jedino što spašava čoveka od razočarenja, što znači i od očaja, to je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred događajima.

O Rodoljublju

Prosvećen čovek ne može voleti svoji otađbinu, ako njome vladaju tirani, a ne može ni mrzeti tuđu zemlju ako njome vlađu slobodni zakoni.

O Karakteru

Za gospodovanje treba imati duha, pre nego novaca; i gospodovanje znači jedan viši život, i duševni, i duhovni i moralni. Obični ljudi smatraju srećom samo suficit koji im pretiče od onog što znači materijalno bogatsvo; a prostaci smatraju, bogatstvo i gospodstvo jednom istom stvari. Najbolji ljudi nose svoje zlato ne u dzepu nego u srcu. I narod ne kaže: reci mi čiji si sin da ti kažem ko si; nego kaže: s kim si onakv si.

O Uljudnosti

Učtivost je jedan dobar račun, pošto se učtivošću postižu veze, karijere, imanja i brakovi. Forma je uvek poslednji izraz sadržine. Žene su uopšte vrlo osetljive na pitanja učtivosti, i uvek su opraštale ljudima sve drugo osim prostaštvo. U braku je s toga prvi uslov sreće, krajnja učtivost među dvojima. Oni koji su svoj brak upropastili, reći će vam koliko je kakva neučtivost bila većma povod njihove nesreće, nego ma šta drugo. Ako lepa reč otvara železna vrata, ružna reč zatvara sva ostala i to nepopravljivo. Čovek kuvajući otrov, uvek otruje najpre sebe. S toga su pesnici uvek mladi. Glupak, eto vam gotovog neprijatelja. Od glupog prijatelja nikakve koristi nego samo štete i napasti; jer ne samo da nas ne razume, nego nas uvek zlo razume, a praveći pogreške uvek je po prirodi sklon da optužuje drugog a ne sebe.

Jovan Dučić - Priča o jakom

Na jednom istom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi. Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar. Jaki je hteo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđje i pobegne, ali to je slabog davilo, krvavilo, usmrćivalo.
Jedne noći jaki je bdeo. Mislio je na svoja brda, gde je doskora hodio silan i svirep kao priroda; gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio a mlade krao; i odakle je rušio stene, da u ponorima čuje njihovu smrt; gde je živeo silan, razuzdan i šuman, kao vodopad.
Noć je bila tamna i stražari su spavali. Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh. Gvožđe se nape i pocepa. On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražara, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu. Iza njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec.
Njega je Priroda dočekala sa osmehom, sa radošću, sa raširenim rukama, sa blagoslovom. Jer ona ne zna za pravdu nego za silu.

---

Ivo Andrić - Travnička Hronika (Konzulska Vremena)

I zaista, jednog dana će i u ove krajeve morati doći sloboda, ali davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, već je mnogo važnije postai dostojan slobode. Bez savremenijeg vaspitanja i slobodoumnijih shvatanja, neće vam ništa pomoći što će te se osloboditi osmanlijske vlasti. U toku stoleća vaš narod se u mnogome toliko izjednačio sa svojim tlačiteljima da mu neće mnogo vredeti ako ga turci jednog dana napuste a ostave mu, pored njegovih rajinskih mana, i svoje poroke: lenost, netrpeljivost, duh nasilja i kult grube sile. To u stvari ne bi bilo oslobođenje jer nebiste znali drugo do da robujete ili da druge porobljavate...

Tada mnogi ljudi, obnevideli i zaluđeni, zaborave da postoje razum i hrabrost i da sve u životu prolazi, i da život ljudski, kao i svaka druga stvar, ima svoju vrednost, ali da ta vrednost nije neograničena. I tako prevareni trenutnom mađijom straha, plaćaju svoj go život mnogo skuplje nego što on vredi, čine podla i niska dela, ponižavaju se i sramote, a kad trenutak straha prođe oni vide da su taj svoj život otkupili po suviše visokoj ceni ili čak da nisu bili ni ugroženi, nego samo podlegli neodoljivoj varci straha...

Jer nasiljem se mogu izvršiti prepadi i postići korisni preokreti, ali se ne može trajno upravljati. Teror kao sredstvo vladanja brzo otupi...

Šta vredi sve to? Šta vredi, kad se, evo, posle tolikih napora i uzaludnih bežanja i uspona, čovek vraća na polaznu tačku, kad u njegove misli samo drugim putem, ulazi ista pakost i grubost i u njegove reči i postupke surovost i prostota; kad je, da bi se očuvalo ono što je stekao, potrebna ista ružna muka koja prati sirotinju. Ukratko, šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje...

Ivo Andrić - Gospođica

Treba da znaš jednom zauvijek, i da nikad ne zaboraviš da je svaki čovek koji ne umije da uredi odnose između svojih prihoda i rashoda, onako kako život od njega traži, unaprijed osuđen na propast. Ne vrijedi ti ni naslediti ni steći ako to ne umiješ. Tvoji prihodi ne zavise samo od tebe nego od raznih drugih ljudi i okolnosti, ali tvoja štednja zavisi jedino od tebe...

Od malena se navikni da ti ni malo ne laska kad te hvale i da ti ni najmanje ne smeta kad te nazivaju tvrdicom, bezdušnim i samoživim stvorenjem. Prvo je znak da treba biti na oprezu, a drugo da si na pravom putu. Ne uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa. A što ljudi hvale dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti žive. Ali ti zarana nauči da se nikad ne daš zbuniti ni zavesti riječima... Zato, svoje gledaj, tako da, po mogućnosti ništa što je tvoje nikad, ni za jedan minut ne dođe u zavisnost od dobre volje drugih ljudi...

Ivo Andrić - Omerpaša Latas

Jedni se prave da ih zanima njena svirka, drugi šapću stihove, jedni joj nude novac i imanje, drugi prevrću očima i uzdišu govoreći o ljubavi koja je jača od smrti. Ali svi su oni jednaki; ni onom najsmirenijem ni najpristojnijem ne može se verovati, niko ne želi ništa od nje ni zbog nje, nego svi hoće jedno isto - nju, nju, samu, nagu, prostrtu kao ćilim, da je gaze i prljaju. Svi bi da joj se približe nepodnošljivo blisko, da je načnu i iskoriste kao planinu bogatu rudama, da je prevrnu i proseju kao peščano dno zlatonosne reke...

Kad bi smo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo.

Ivo Andrić - Znakovi Pored Puta

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost, Glavnim delo svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.

Zbog ograničenog poznavanja prirodnih zakona i stvarne ljudske prirode, nama pojedini ljudi mogu da izgledaju kao čudovišta i izuzeci po svojoj zloći ili dobroti, ili svom savršenstvu. Otud vodi poreklo i ljudska misao o bogovima, o bogu i satani, anđelima i svecima.

Tako je sa svakim od nas, a tako je bilo od uvek sa svima koji su, rođeni od žene, pod ovim suncem jeli hleb ove zemlje.

---

Jovan Jovanović Zmaj - Sunce i Vetar

Hvalio se vetar svuda,
Uzdizo se preko svega,
I suncu je prkosio
Da je jači i od njega.

"Nisi jači" - sunce reče;
"Hvaldzija si vetre samo!"
"Ja ti rekoh da sam jači!"
"E, pa hajd da pokušamo!"

"Vi'š putnika onog dole
Gde korača pored Save,
Da vidimo ko će prije
Šubaru mu skinut s glave!"

Poče vetar duvat, ali
Što on većma duva, brije,
Putnik većma kapu čuva
i na uši navlači je.

Zatim poče sunce sjati,
kad je vetar već umino -
Sunce sjalo ljupko, milo,
A putnik je kapu skino.

Jovan Jovanović Zmaj - Poštenje

Pošten čovek nebi prodo ni za kakve pare svoje poštenje,
A nepošten čovek bi ga prodo, ali ga nema.

Jovan Jovanović Zmaj - Patak i Žaba

Ako ste dokolni,
Pročitajte ovo:
Stari patak ukraj bare
Držao je slovo.

Slušale ga žabe
Velike i male,
Slatke su mu reči
Jedva dočekale.

Govorio patak
O vrlini mira,
I da niko nikog
Ne treba da dira.

Svako ima prava
Da slobodno živi,
Niko ne sme tlačit one
Što mu nisu krivi.

Sloga mir i ljubav
Blagoslov je pravi,
Zato neka niko
Nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
Ovo krasno slovo,
Kad patak ućuta,
Desilo se ovo:

Jedan žabac mali
Pobliže je stao -
A patak ga zgrabi,
Pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
I naučit dade:
Hulje lepo zbore,
Al' nitkovski rade.

---

Lešić Josip - Aleksa Šantić: roman o pjesnikovom životu

"Nije ništa bez ništa;
proizilazi sve svojim uzrokom, i sve teži svojoj svrsi".

"Vrijeme je vječnost... Ljudi gube viječnost gubeći vrijeme."

"Žalost mi je u duši, i žalost mi je hrana duši.
Pišem onako kako mi žalost govori da pišem.
Ovo je plač."

"Opominjite se opće taštine, i srcem recite: Blago mrtvima! Mru ljudi,
mre zverje, mru travke; vehne lijepo cvijeće i gine!... Mru i bogovi.
Gle gorje na nebu gdje zvijezde tamne!... Gle mru i zvijezde!..."

"Veleumni i prosti ljudi sliče: njima se istina otkriva;
veleunmi ljudi je dokuče umom, a prosti srcem, ljubavlju.
Srednji ljudi, nikakvi ljudi!"

"domovina je mati a ne vijera"

---

Citat iz filma "Kum"

Zašto si išao u policiju? Zašto nisi odmah došao k meni?

Šta želite od mene? Recite šta god, samo učinite ono što vas molim.

A to je?

Želim da umru.

To ne mogu učiniti.

Daću vam šta god želite.

Dugo se godina znamo, ali ovo je prvi put da od mene dolaziš tražiti pomoć. Ne sećam se kad si me zadnji put pozvao kod sebe na kafu. Iako je moja žena kuma tvom jedinom detetu. Ali budimo iskreni. Ti nikad nisi ni želeo moje prijateljstvo. A i bojao si se da mi budeš dužnik.

Nisam želeo upasti u nevolje.

Shvatam. Ti si u Americi našao raj. Imao si dobar posao, zarađivao si, policija te štitila i imao si sudove. Nije ti trebao prijatelj poput mene. Ali sad dolaziš k meni i kažeš: "Don Corleone, dajte mi pravdu." Ali ne iskazuješ poštovanje. Ne nudiš prijateljstvo. Čak me ni ne zoveš Kumom. Dolaziš mi na dan venčanja moje kćeri i tražiš od mene da ubijem za novac.

Ja od vas tražim pravdu.

To nije pravda. Tvoja kći je još uvek živa.

Neka onda pate, kao što i ona pati. Koliko vam trebam platiti?

Bonasera, Bonasera. Čime sam ja zaslužio takvo nepoštovanje? Da si mi došao kao prijatelj, onda bi ološi koji su ti upropastili kćer patili već danas. Ako bi poštenjak poput tebe i stekao neprijatelje, oni bi bili i moji neprijatelji. A onda bi te se oni bojali.

Bićete mi prijatelj? Kume?

Dobro. Jednoga dana, a taj dan možda nikada neće doći, ja ću od tebe tražiti uslugu. Ali dok taj dan ne dođe... ...prihvati ovu pravdu kao poklon na dan venčanja moje kćeri.

- Hvala, Kume.

- Molim.

Daj ovo Clemenzi. Želim pouzdane ljude, a ne usijane glave. Mi nismo ubice, bez obzira šta ovaj grobar govorio.

---

Citat iz filma "Hobotnica"

- Na žalost, putujem, Mogu vam posvetiti samo… deset minuta. Smatrajte to privilegojom. Drugima ne dajem više od pet. Vaša upornost zaslužuje nagradu. Naoružani ste? Kažu da ste borac za pravdu. Volite da se borite sa zmajem. Izvinite, ali ako sam ja olicenje zla, mislili ste da ce te me ovim pobediti? Nemojte, molim vas. Pogledajte ovu lepotu. To je kuca razbojnika? Ja sam kolekcionar. A ovo je zbirka do koje mi je najviše stalo. Zbirka duša. Ovde je jedan veliki industrijalac. Zatim visoki funkcioner javne ustanove. Jedan od najvecih bankara Evrope. A ovde, ministar. Sakupljam njihove skrivene boljke, prljavštine. Njihove tajne.

- Radi ucene?

- Ucene? Ne, u našem krugu nema ucena. Postoje samo ugovori. Roba za razmenu. Kao ove poverljive informacije. Korupcija je za demokratiju ono što i ulje za motor. Zaudara, prlja, ali se bez njega ne moze.

- Posao vam je propao.

- Šta to znaci?

- Recimo Tano Karidi je uhapšen. Senator Salimbeni ce odgovarati u Parlamentu. Posao sa Osiguranjem je propao. Voz ce biti zaustavljen. Izgubili ste, Espinoza?

- I to je Sve?

- Mislim da jeste. Sasvim dovoljno.

- Uspeli ste da nam stavite klip u tockove. Cestitam. Medutim, prevarili ste se. Nisam izgubio. A znate li zašto? Zato što su uz mene oni koji odlucuju. Ovo je tek prvi voz. Dolazice i drugi. Jer ceo svet je za to. Ceo svet! Taj posao je potreban mnogim zemljama. Obavicemo ga svidelo se to vama ili ne.

- Koji vi?

- Mi koji zapovedamo, koji smo iznad svega, cak I iznad zakona za koji se vi tako uporno borite.

- Znate, ljudi kao ja su po malo umetnici koji stvaraju remek dela. Gline i dijamanta, zlata i bakra, kamena i palete boja. Ja samo spajam veliki kapital, kriminal i politicku vlast. To je moc. Vreme vam je isteklo, komesare. Doista isteklo. U svakom pogledu.

- Ubicete me?

- Ne. Ne sad. Ne ovde. Ne ja.

- Ko onda?

- Neumitnost dogadaja. Inteligentni ste. Vi to shvatate, zar ne? Vec suviše znate. Stigli ste do kraja. Necemo vam dozvoliti ni korak dalje.

- Espinoza! Upamtite, bicu vam za petama dok budem mogao!

- Zbogom, komesare. Svakom po zasluzi.

---

Citat iz filma "Šindlerova lista"

- Što te više gledam...posmatram... Nikad nisi pijan. To je prava...prava kontrola. Kontrola je moć. To je moć.

- Da li nas se zato plaše?

- Imamo moć da ubijamo, zato nas se plaše.

- Plaše nas se zato što možemo proizvoljno da ubijamo. Neko počini zločin, biva zbog toga ubijen, dobro. Ako ga ubjemo lično, još bolje. To medjutim nije moć, već pravda. To nije isto što i moć. Moć je...kad možemo da ubijemo...a ne ubijemo.

- Misliš da je to moć?

- To su carevi posedovali. Lopova dovedu pred cara. On se baci na pod, moli za milost. Zna da će da umre. A onda mu car...oprosti. Bezvrednom coveku. Pusti ga na slobodu.

- Mislim da jesi pijan.

- To je moć, Amone. To...je moć. Amon...Dobri.

- Oprastam ti.

* * * * *
"Onaj ko spase jedan život, spasao je čitav svet"
* * * * *

---

Za sada toliko... Nastavice se...

Ova strana je jedina sa mog site-a koja nije prevedena na verziju za English, a samo zbog toga što bi prilkom prevoda, sam text izgubio i na lepoti i na snazi u tolikoj meri, tako da bi se lako moglo postaviti pitanje smisla takvog prevoda. To radije ostavljam nekom super prevodiocu, koji ce znati da progovori ne samo rečima nego i dušom stranog jezika.

<<< Glavna Strana