Homepage

 

Јован Ајдуковић

 

ТРАН­ССИН­ТАК­СИ­ЗА­ЦИ­ЈА

 

Из књиге „Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама“, Фото Футура, Београд, 2004: 250-258.

 

 

 

10.1. ДЕ­ФИ­НИ­ЦИ­ЈА ПОЈ­МА. Пре­ма Р. Фи­ли­по­ви­ћу ана­ли­за је­зич­ких до­ди­ра у по­сред­ном по­зајм­љи­ва­њу се про­во­ди на фо­но­ло­шкој, мор­фо­ло­шкој, семан­тич­кој и лек­сич­кој рав­ни, док у не­по­сред­ном по­зајм­љи­ва­њу об­у­хва­та још сти­ли­стич­ки и син­так­сич­ки ни­во (Filipović 1986: 185). Син­так­сич­ком адап­та­ци­јом се утвр­ђу­је про­ме­на син­так­сич­ке нор­ме је­зи­ка при­ма­о­ца под ути­ца­јем је­зи­ка да­ва­о­ца [197]. Од­сту­па­ња од нор­ме мо­гу би­ти оства­ре­на на пла­ну упо­тре­бе гла­гол­ских вре­ме­на, имен­ске и гла­гол­ске рек­ци­је, гла­гол­ске кон­струк­ци­је и елип­се (Ba­u­er 1982; Filipović 1986: 187). Пре­ма Р. С. Ки­мја­га­ро­вој у ру­ском је­зи­ку син­так­сич­кој адап­та­ци­ји нај­ви­ше под­ле­жу ре­чи ко­је ни­су мор­фо­ло­шки осво­је­не: "ма­да се ре­чи овог ти­па не де­кли­ни­ра­ју (ра­ди се о ре­чи­ма па­ль­то, де­по, ко­фе итд.), њи­хов род, број, па­деж раз­у­ме­ју они ко­ји­ма је ру­ски ма­тер­њи је­зик" (Ки­мя­га­ро­ва 1989: 74). Пре­ма У. Вајн­рај­ху син­так­сич­кој ин­тер­фе­рен­ци­ји су об­у­хва­ће­ни ред ре­чи, мо­ду­ла­ци­ја (ак­це­нат, ин­то­на­ци­ја, па­у­за и дру­ге су­пра­сег­мент­не по­ја­ве) и сла­га­ње (We­in­re­ich 1968: 37-39). Л. Ха­дро­ви­ч сматра да "стра­не ре­чи у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва не по­ка­зу­ју ни­ка­кве на­ро­чи­те син­так­сич­ке про­бле­ме и обич­но се под­вр­га­ва­ју синтак­сич­ким за­ко­ни­ма је­зи­ка при­ма­о­ца. То на­ро­чи­то ва­жи за ре­чи са кон­крет­ним зна­че­њи­ма. Син­так­сич­ко при­ла­го­ђа­ва­ње стра­них ре­чи ко­ји из­ра­жа­ва­ју ап­страктне пој­мо­ве је про­бле­ма­тич­но. Би­ло да се ра­ди о гла­го­ли­ма, или о име­ни­ца­ма с гла­гол­ским је­згром, или о при­де­ви­ма, у сва­ком се слу­ча­ју по­ста­вља пи­та­ње ка­ко је до­шла до­тич­на ту­ђи­ца до пра­вил­не се­ман­ти­ке. Стра­не ре­чи су вр­ло че­сто у уском се­ман­тич­ком срод­ству с пра­ста­рим до­ма­ћим ре­чи­ма, че­сто и ни­су ни­шта дру­го не­го са­мо ни­јан­са већ одав­но по­зна­тог пој­ма или упра­во та­чан ње­гов еквива­ле­нат" (Ha­dro­vicz 1981: 313). Из­у­ча­ва­њем син­так­сич­ких мо­гућ­но­сти лек­сич­ких иза­ма ба­ви се контактолошка синтакса. Та­ко, на при­мер, име­ни­ца у кон­струк­ци­ји са гла­гол­ским ру­си­змом мо­же да се ја­ви у функ­ци­ји ди­рект­ног об­јек­та, ин­ди­рект­ног об­јек­та, са пред­ло­гом, без пред­ло­га. Син­так­сич­ку адап­та­ци­ју ру­си­за­ма зо­ве­мо транссинтаксизација.

 

10.1.1. У руским речницима [198] дају се карактеристике именске [199] и гла­голске рек­ци­је ако су оне на­ро­чи­то бит­не за лек­се­му (уп. аре­на, 2. ~ че­го или ка­кая; бе­ре­мен­ная, ~ кем и без обј.; блу­жда­ть, 2. ~ чем и без обј.). Та­ко­ђе се да­ју по­даци о упо­тре­би гла­го­ла са ин­фи­ни­ти­вом (дер­за­ть, 2. ~ на что или са инф.; до­зволи­ть, са инф.), упо­тре­би гла­го­ла са за­ви­сним објек­том или атри­бу­том (объ­я­сни­ть, 1. та­ко­ђе са зав. обј.; из­ви­ни­ть, 1. са зав. атриб. 2. ~ чем), без­лич­ној упо­тре­би гла­го­ла (над­ле­жа­ть, безл. ~ ко­му-че­му, са инф.) и упо­тре­би при­ло­га у функ­ци­ји пре­ди­ка­та (оче­вид­но, 2. безл. у функц. пре­дик. 3. у функц. умет. ре­чи). Ј. Ђу­ка­но­вић за­па­жа да срп­ски реч­ни­ци РСА­НУ и РМС "са­мо по­сред­но, де­ли­мич­но и не­си­сте­ма­тич­но, из при­ме­ра ко­ји слу­же илу­стра­ци­ји де­фи­ни­ци­ја зна­че­ња, да­ју на­слу­ти­ти ком­би­на­тор­на пра­ви­ла по­ве­зи­ва­ња од­ред­ни­це са дру­гим пра­ви­ли­ма" (Ђу­ка­но­вић 1991: 194) [200]. Пре­ма по­да­ци­ма ко­ји се на­ла­зе у КР рек­ци­ја се да­је уз сле­де­ће лексеме: негодовати (~ због не­че­га, ре­ђе пре­ма не­че­му, на не­што; заст. ~ не­што, не­че­му, над не­чим, о не­чем. 2. ~ не­ко­га), нуждавати се (1. ~ не­чим. 2. ~ за не­ко­га, за не­што, не­че­га или са доп. у инф.), обнадеждавати (~ не­ко­га), обнадеждити (~ не­ко­га), обосновати (~ не­што) и ограничити (~ не­што 1.в. ~ не­чим, об. у об­ли­ку трп. прид. 3.а. ~ не­ко­га б. ~ не­што в. са предл. на и до­пу­ном). Реч­ник РССКЈ рек­ци­ју да­је уз три ру­си­зма: односити се (1. ~ пре­ма не­че­му 2. ~ пре­ма не­ко­ме 3. ~ на не­што), постићи (2. ~ не­што 3. ~ не­ко­га), пре­дан (2. ~ не­ком, не­че­му). У бу­гар­ском реч­ни­ку СТР по­ка­за­тељ гла­гол­ске рек­ци­је су ана­фо­ре 'ко­го' за објект са зна­че­њем ли­ца (вер­бу­вам, по­ри­ца­вам) и 'ка­кво' за обје­кат са зна­че­њем не­ли­ца (ав­то­ма­ти­зи­рам, взри­вя­вам). Је­дан број ру­си­за­ма има две гла­гол­ске рек­ци­је (бин­то­вам, ~ ка­кво-ко­го; гне­тя, ~ ка­кво-ко­го). Од­су­ство по­ка­за­те­ља гла­гол­ске рек­ци­је ука­зу­је на упо­тре­бу гла­го­ла или по­је­ди­ног ње­го­вог зна­че­ња без објек­та. У не­ким слу­ча­је­ви­ма обје­кат се из­ра­жа­ва кон­струк­ци­ја­ма са пред­ло­зи­ма (уп. ак­цен­ти­рам, ~ на ка­кво-вър­ху ка­кво; ба­ра­ба­ня, ~ по ка­кво; бе­се­двам, ~ с ко­го; бин­то­вам, ~ ка­кво-ко­го; до­мо­гвам се, ~ до ка­кво-до ко­го; раз­чи­там2, ~ на ко­го-на ка­кво; спра­вям се, 1,3. ~ с ка­кво 2. с ка­кво-с ко­го; до­го­ва­рям се, ~ с ко­го, за ка­кво; на­ме­квам, ~ на ко­го, за ка­ка­во; пи­тая, ~ ка­кво, към ко­го-към ка­кво). У БТР гла­гол­ска рек­ци­ја се даје уз ру­си­зам вме­ня­вам (~ ня­ко­му не­що). Овај реч­ник ука­зу­је на без­лич­ну упо­тре­бу при­ло­га жал­ко. Имен­ска и гла­гол­ска рек­ци­ја у кон­струк­ци­ја­ма са пред­ло­гом или без ње­га по­све­до­че­на је у АРБЕ уз сле­де­ће ру­си­зме: взи­ска­те­лен (1. об. ~ към, ~ в), въ­пло­щ­е­ние (об. са пред. на), ко­кет­ни­ча (1. са пред. с или без), взрив (3. са пред. от, на), ге­рой (2. са пред. на), залп (2. об. са пред. от), за­са­да (2. об. у комб. са пред. из, от), из­прав­ност (1. у комб. са пред. в) итд. Исти овај реч­ник ука­зу­је на упо­тре­бу име­ни­це са кон­гру­ент­ним или не­кон­гру­ент­ним атри­бу­том и апо­зи­ци­јом у при­ме­ри­ма де­мон (4. са не­кон­гр. и кон­гр. атриб.), ди­рек­ция (2. са кон­гр. и не­кон­гр. атриб.), за­пас (1,2. са пред. от 4. об. са кон­гр. или не­кон­гр. атриб. и пред. от), зва­ние (1. об. са кон­гр. и не­кон­гр. атриб. и апо­зиц.), из­ча­дие (2,3. са кон­гр. и не­кон­гр. атриб.), ин­то­на­ция (2. са кон­гр. атриб.), као и без­лич­ну упо­тре­бу гла­го­ла ка­сае се (безл., са­мо у 3 л.), Дво­је­зич­ни ру­ско-ма­ке­дон­ски реч­ник (РМР) ука­зу­је на рек­ци­ју гла­го­ла бес­pо­кои (~ не­ко­го), вли­јае (~ врз не­ко­го, не­што) и при­де­ва на­сtро­ен (~ за не­што). Ма­ке­дон­ски РМЈ ука­зу­је на рек­ци­ју име­ни­це pо­сред­сtво (~ на не­ко­го, не­што). Пре­ла­зни ма­ке­дон­ски гла­го­ли тра­же кон­струк­ци­ју са об­јек­том са или без крат­ког об­ли­ка лич­не за­ме­ни­це. Хр­ват­ски RHJ до­но­си рек­ци­ју гла­го­ла (do­zvo­li­ti, ~ štо; oduševiti, 1. ~ ko­ga; po­sve­ti­ti, 1. ~ što, ko­ga 2. ~ se, ko­mu, čemu  4. ~ ko­mu) и при­де­ва (po­do­ban, 1. ~ ko­mu, čemu 2. ~ za šta). Сло­ве­нач­ки SSKJ ука­зу­је на упо­тре­бу име­ни­це са атри­бу­том (čustvo), у пре­ди­кат­ској функ­ци­ји (dej­stvo), у при­ло­шкој слу­жби у из­ра­зу (ob-ris), са пред­ло­гом (pre­lom), за­тим на упо­тре­бу гла­го­ла са гла­гол­ском име­ни­цом (po­sve­ti­ti) и при­ло­шком од­ред­бом (pro­ni­ca­ti). У че­шком кор­пу­су да­је се гла­гол­ска рек­ци­ја уз че­ти­ри гла­го­ла у кон­струк­ци­ја­ма са јед­ном, две и три ана­фо­ре: car­stvo­va­ti, ~ nad kym, ~ čim; ja­ro­vi­zo­vat, ~ co; rozkulačiti, ~ ko­ho, ~ co; šturmovat, 1. ~ co, ~ nac. 3. ~ na ko­ho. У че­шком је­зи­ку у ак­тив­ним кон­струк­ци­ја­ма гла­гол мо­же има­ти до­пу­ну у аку­за­ти­ву, ге­ни­ти­ву и ре­ђе у ин­стру­мен­та­лу (ptal se učitelky) (Ши­ро­ко­ва 1977: 100). Сло­вач­ки кор­пус до­но­си ин­фор­ма­ци­ју о гла­гол­ској рек­ци­ји у кон­струк­ци­ја­ма са јед­ном или две ана­фо­ре и са пред­ло­гом или без пред­ло­га (ce­lo­vať, ~ ko­ho, ~ co; do­pro­siť sa, ~ co­ho; obo­driť, ~ ko­ho, ~ co; po­dň­at', 1. ~ co. 2. ~ ko­ho; po­to­nuť, ~ v co, ~ v com), за­тим о упо­тре­би гла­го­ла у кон­струк­ци­ји без об­јек­та (be­se­do­vať, без об­јек. и ~ о com) или без атри­бу­та (pli­e­niť, ~ co и без атриб.), као и имен­ску рек­ци­ју у јед­ном слу­ча­ју (prívrženec, ~ ni­e­co­ho, ~ ni­e­ko­ho). У пољ­ском је­зи­ку гла­гол­ске кон­струк­ци­је са ди­рект­ним об­јек­том се упо­тре­бља­ва­ју у не­што ши­рем зна­че­њу не­го у ру­ском (у зна­че­њу же­ље, за­шти­те, за­бра­не, не­га­ци­је, су­прот­ста­вља­ња, про­тив­реч­но­сти као што су гла­го­ли chcieć, pragnąć, żądać, chronić, pil­nować, bronić, pr­zeczyć, zabraniać, za­kazywać, za­po­minać, unikać) (По­свян­ская 1977: 48). Пре­ла­зни гла­го­ли тра­же до­пу­ну у аку­за­ти­ву, ре­ђе у ге­ни­ти­ву (ro­bot­nicy bu­du­ją dom, stu­dent nie czytał tej ksi­ą­ż­ki). У пољ­ском кор­пу­су не­до­ста­је син­так­сич­ка ин­фор­ма­ци­ја уз ру­си­зме.

 

10.1.2. Рек­ци­ја мо­же би­ти имен­ска, тј. суп­стан­тив­на, од­но­сно адјек­тив­на и гла­гол­ска. За ана­ли­зу рек­ци­је од зна­ча­ја су име­ни­це гла­гол­ског и при­дев­ског по­ре­кла, као и оне гру­пе име­ни­ца ко­је мо­ра­ју има­ти атри­бу­те чи­је су до­пу­не оба­ве­зне (из­у­зев оних уз ко­је сто­ји по­се­сив­ни атри­бут јер је он мо­гућ код свих име­ни­ца). Да­кле, од зна­ча­ја су отво­ре­не (тер­мин Х. Бринк­ма­на) или не­са­мо­стал­не ре­чи (тер­мин А. Бе­ли­ћа) (Ђу­ка­но­вић 1991: 196; Бе­лић 1958: 12). С друге стране, ва­лент­ност је ши­ри по­јам [201]. Пре­ма Ј. Ђу­ка­но­ви­ћу син­так­тич­ка ва­лент­ност об­у­хва­та број, об­лик и по­ло­жај до­пу­на уз име­ни­цу или при­дев. Ка­ко је ва­лентност [202] по­ве­за­на са зна­че­њем, по­треб­но је пре­ци­зно раз­лу­чи­ти зна­че­ња и уз сва­ко да­ти ње­го­ву ва­лент­ност. Ло­гич­ко-се­ман­тич­ки ни­во ва­лент­но­сти под­ра­зу­ме­ва да се уз не­са­мо­стал­ни об­лик ста­вљају она зна­че­ња ко­ја мо­гу би­ти ре­а­ли­зо­ва­на у кон­крет­ном об­ли­ку [203] (Ђу­ка­но­вић 1991: 196-197).

 

10.1.3. Под гла­гол­ском рек­ци­јом Д. Гор­тан-Премк под­ра­зу­ме­ва "ком­понен­ту оп­ште гла­гол­ске вред­но­сти ко­ја усло­вља­ва мо­гу­ће ди­рект­не, не­по­сред­не се­ман­тич­ко-син­так­сич­ке од­но­се за­ви­сних име­нич­ких ре­чи пре­ма гла­го­лу као глав­ној, управ­ној ре­чи у син­таг­ми" (Премк 1977: 237). Дво­ја­ка гла­гол­ска рек­ци­ја се схва­та као се­ман­тич­ко-син­так­сич­ка осо­би­на гла­го­ла ко­ја му омо­гу­ћа­ва да се у не­по­сред­ном ти­пу од­но­са ја­вља раз­ли­чи­тим вр­ста­ма па­де­жних син­таг­ми, од­носно у кон­струк­ци­ји с два раз­ли­чи­та па­де­жна об­ли­ка (Премк 1997: 237). Пре­ма Б. Стан­ко­ви­ћу апсолутно диференцијални гла­го­ли у по­гле­ду рек­ци­је су они гла­го­ли ко­ји има­ју раз­ли­чи­те рек­ци­је у свим мо­гу­ћим зна­че­њи­ма и у свим кон­тек­сту­алним и стил­ским окол­но­сти­ма, а релативно диференцијални су они гла­го­ли код ко­јих се рек­ци­је не­ких њи­хо­вих зна­че­ња по­ду­да­ра­ју, а не­ка раз­ли­ку­ју (Стан­ковић 1974: 6). У ис­пи­ти­ва­ним лек­си­ко­граф­ским из­во­ри­ма за­сту­пље­на је углав­ном гла­гол­ска рек­ци­ја или је са­свим из­о­ста­вље­на. Број ру­ских гла­го­ла ко­ји у од­но­су на екви­ва­лент­не срп­ске гла­го­ле [204] има­ју дру­га­чи­ју рек­ци­ју не мо­же се пре­ци­зно утвр­ди­ти "за­то што се не мо­же ис­ка­за­ти ап­со­лут­но та­чан број свих гла­го­ла, те за­то што је рек­ци­ја по­ве­за­на са од­ре­ђе­ним зна­чењ­ским, кон­тек­сту­ал­ним или стил­ским усло­ви­ма" (Стан­ко­вић 1974: 6). 

 

10.1.4. Б. Стан­ко­вић (Стан­ко­вић 1974: 5-14) раз­ли­ку­је се­дам­на­ест рек­цијских ди­фе­рен­ци­јал­них гру­па гла­го­ла у ру­ском је­зи­ку и њи­ма од­го­ва­ра­ју­ћих српских рек­циј­ских од­но­са. Пр­ву гру­пу пред­ста­вља­ју гла­го­ли ко­ји се ја­вља­ју у конструк­ци­ји 'гла­гол+ге­ни­тив', а зна­че да се не­што оче­ку­је, же­ли, тра­жи (жда­ть, же­ла­ть, ис­ка­ть, хо­те­ть). Њи­ма у срп­ском од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+аку­за­тив' (чекати, же­лети, ис­кати, хтети). Не­ка сво­ја зна­че­ња ру­ски гла­го­ли мо­гу да оства­ре у аку­за­ти­ву, док срп­ски у ге­не­ти­ву. Дру­гу гру­пу пред­ста­вља­ју ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог+ге­ни­тив' са зна­че­њем одва­ја­ња, уда­ља­ва­ња, из­ба­вље­ња (из­ба­ви­ть­ся, осво­бо­ди­ть­ся, от­ка­за­ть­ся, спа­сти­сь) ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју срп­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+ге­ни­тив' и 'гла­гол+пред­лог+ге­ни­тив' (из­ба­вити се, осло­бо­дити се, од­ре­ћи се, спа­сити се). Ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+ге­ни­тив' су ма­ло­број­не (из­бе­жа­ть, сто­ро­ни­ть­ся, чу­жда­ть­ся ко­го-че­го). Тре­ћу гру­пу пред­ста­вља­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(до)+ге­ни­тив' са зна­че­њем по­сти­за­ња, до­сти­за­ња (до­ду­ма­ть­ся, до­пи­ть­ся, до­слу­жи­ть­ся). У срп­ском је­зи­ку њи­ма од­го­ва­ра­ју опи­сни пре­во­ди (до­ћи на ми­сао; пи­јанством до­вести се­бе у те­жак по­ло­жај; слу­жбом пости­ћи што). Че­твр­ту гру­пу пред­ста­вља­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(к)+да­тив' са зна­че­њем при­а­ња­ња и при­чвр­шћи­ва­ња не­че­га уз не­што (при­сло­ни­ть­ся, при­вя­зы­ва­ть, при­ле­пи­ть). У срп­ском је­зи­ку њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(уз/на)+аку­за­тив' (при­сло­нити се, при­ве­зи­вати, при­лепити). Пе­ту гру­пу пред­ста­вља­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+да­тив' (сле­до­ва­ть, из­ме­ни­ть, сим­па­ти­зи­ро­ва­ть) са зна­че­њем по­др­шке, по­мо­ћи, па­жње, по­др­жа­ва­ња, сим­па­ти­је, ан­ти­па­ти­је итд., док у срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+аку­за­тив' (пратити, из­не­ве­рити, симпати­сати). Ше­сту гру­пу чи­не ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+к+да­тив' са зна­че­њем упра­вље­но­сти пре­ма не­че­му (ла­ска­ть­ся, об­ра­щ­а­ть­ся, при­сту­пи­ть). У срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+да­тив' (уми­ља­вати се, обра­ћати се, приступити). Сед­му гру­пу чи­не ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(к)+да­тив' (апел­ли­ро­ва­ть к ко­му-че­му; вы­ну­ди­ть ко­го-что/к че­му; го­то­ви­ть­ся к че­му), а у срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(ни/за)+аку­за­тив' (апе­ли­рати на ко­га-шта, при­ну­дити ко­га-шта на не­што; спре­мити се на/за што). Осму гру­пу чи­не кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(на)+аку­за­тив' (до­не­сти, кле­ве­та­ть, лга­ть). У срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+аку­за­тив' (потка­зати, кле­ветати, лагати). Де­ве­ту гру­пу пред­ста­вља­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+аку­за­тив' (бла­го­да­ри­ть, по­здра­ви­ть, про­сти­ть, про­щ­а­ть, из­ви­ни­ть). У срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+да­тив' (за­хва­љи­вати, благо­да­рити, честитати, опраштати, из­ви­нити). Де­се­ту гру­пу чи­не кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(на)+аку­за­тив' са зна­че­њем ви­зу­ел­ног пер­це­пи­ра­ња (взгля­ну­ть, смо­тре­ть, лю­бо­ва­ть­ся). У срп­ском њи­ма од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол+аку­за­тив' и 'гла­гол+пред­лог(на)+аку­за­тив' и 'гла­гол+пред­лог (у)+аку­за­тив' (погле­дати, гле­дати, ди­вити се). Је­да­на­е­ста гру­па гла­го­ла ис­ка­зу­је су­пер­и­о­ран став у кон­струк­ци­ји 'гла­гол+пред­лог(над)+ин­сту­мен­тал' (из­де­ва­ть­ся, иро­ни­зи­ро­ва­ть, шу­ти­ть). У срп­ском по­сто­је кон­струк­ци­је ти­па 'гла­гол+да­тив', 'гла­гол+аку­за­тив' и 'гла­гол+пред­лог (с)+ин­стру­мен­тал' (под­сме­вати се, сме­јати се, ругати се, иро­ни­зи­рати, шега­чити се). Гла­го­ли са зна­че­њем ин­фе­ри­ор­ног ста­ва фор­ми­ра­ју два­на­е­сту кон­струк­ци­ју 'гла­гол+пред­лог(за)+ин­стру­мен­тал' (гля­де­ть, на­блю­да­ть, над­зи­ра­ть). У срп­ском њи­ма од­го­ва кон­струк­ци­ја гла­гол+аку­за­тив (гле­дати, надгле­дати, над­зи­рати) или 'гла­гол + пред­лог (на) + аку­за­тив' (мотрити, pа­зити). Че­тр­на­е­сту гру­пу пред­ста­вља­ју кон­струк­ци­је 'гла­гол + ин­стру­мен­тал' са зна­че­њем бо­ло­ва­ња и фи­зич­ког и пси­хич­ког ста­ња (бо­ле­ть, за­бо­ле­ть, стра­да­ть) ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју срп­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(од)+ге­не­тив' (бо­ло­вати, раз­бо­лети се, патити). Пет­на­е­стој гру­пи ко­ју пред­ста­вља кон­струк­ци­ја 'гла­гол+ин­стру­мен­тал' ра­зно­вр­сних зна­че­ња (би­ть, ока­зы­ва­ть­ся, слу­жи­ть) од­го­ва­ра у срп­ском кон­струк­ци­је 'гла­гол+но­ми­на­тив', 'гла­гол+као+но­ми­на­тив', 'гла­гол+пред­лог(за)+аку­за­тив' (бити, сматрати се, слу­жити). Ше­сна­е­сту гру­пу пред­ста­вља­ју ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+пред­лог(о)+ло­ка­тив' ко­ји­ма се иза­ра­жа­ва­ју пси­хич­ка ста­ња као што су че­жња, ту­га, жа­лост (бес­по­ко­и­ть­ся, бо­ле­ть, жа­ле­ть). Њи­ма у срп­ском од­го­ва­ра­ју кон­струк­ци­је са 'гла­гол + пред­лог (за) + ин­стру­мен­тал', 'гла­гол + пред­лог (због) + ге­ни­тив' (уз­не­ми­ра­вати се, бо­ло­вати, жа­лити). У се­дам­на­е­сту гру­пу се из­два­ја­ју ру­ске кон­струк­ци­је 'гла­гол+в+ ло­ка­тив' (ви­ни­ть, убе­ждат­ся, об­ви­ни­ть, усом­ни­ть­ся, кля­сть­ся) ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју срп­ске кон­струк­ци­је 'глагол+за,на,у+аку­за­тив' и 'гла­гол+аку­за­тив' (кри­вити, окри­вља­вати, убе­дити, убе­ђи­вати, опту­жити, окри­вити, по­сум­њати, за­кли­њати). До на­стан­ка раз­ли­ка до­шло је раз­во­јем но­вих и дру­га­чи­јих рек­ци­ја у оба је­зи­ка и раз­во­јем но­ве рек­ци­је у јед­ном је­зи­ку, а за­др­жа­ва­њем ста­ре у дру­гом (Стан­ко­вић 1974: 14). Срп­ски је­зик је у по­гле­ду гла­гол­ске рек­ци­је ар­ха­ич­ни­ји од ру­ског. У ру­ском је знат­но чешћа пред­ло­шка рек­ци­ја, док су у срп­ском аку­за­тив­не кон­струк­ци­је до­ми­нант­не.

 

10.2. ТИ­ПО­ВИ ТРАН­ССИН­ТАК­СИ­ЗА­ЦИ­ЈЕ ГЛА­ГОЛ­СКЕ РЕК­ЦИ­ЈЕ. Син­так­сич­кој адап­та­ци­ји нај­че­шће под­ле­жу гла­гол­ске рек­циј­ске кон­струк­ци­је или кон­струк­ци­је са објек­том. Спој рек­циј­ског гла­го­ла и објек­та обич­но се на­зива рекцијска конструкција (нпр. в. Ста­ној­чић, По­по­вић 1992: 222). У бу­гар­ским и ма­ке­дон­ским лек­си­ко­граф­ским из­во­ри­ма гла­го­ли се на­ла­зе у лич­ном об­ли­ку или у об­ли­ку гла­гол­ског при­ло­га, док се у дру­гим сло­вен­ским је­зи­ци­ма гла­го­ли на­лазе у об­ли­ку ин­фи­ни­ти­ва или гла­гол­ског при­ло­га. Нај­ва­жни­ји тип рек­циј­ског глаго­ла у ру­ским, али и у не­ким сло­вен­ским реч­ни­ци­ма (у дру­ги­ма се не озна­ча­ва) су пре­ла­зни гла­го­ли. Они се до­пу­ња­ва­ју пра­вим објек­том или кон­струк­ци­јом са имени­цом у аку­за­ти­ву без пред­ло­га, ре­ђе у ге­не­ти­ву [205]. Не­пре­ла­зни гла­го­ли се до­пуња­ва­ју име­нич­ким из­ра­зом у не­ком за­ви­сном па­де­жу са пред­ло­гом или без ње­га или у окви­ру кон­струк­ци­је са пред­ло­зи­ма. Сем ове две гру­пе гла­го­ла у гра­ђи се из­два­ја­ју и ви­ше­рек­циј­ски гла­го­ли. На осно­ву сте­пе­на слич­но­сти и раз­ли­ка у из­ра­жа­ва­њу гла­гол­ске рек­ци­је, из­два­ја­мо три ти­па тран­ссин­так­си­за­ци­је.

 

10.2.1. Нул­том тран­ссин­так­си­за­ци­јом гла­гол­ске рек­ци­је (СИА0) адапти­ра­ни су гла­гол­ски ру­си­зми ко­ји има­ју исту рек­ци­ју као и мо­дел. По­ду­дар­на рек­ци­ја сре­ће се код ру­ског гла­го­ла бес­по­ко­и­ть ко­ји тра­жи до­пу­ну у аку­за­ти­ву (~ ко­го) и срп­ског ру­си­зма беспо­ко­ји­ти ко­ји, та­ко­ђе, тра­жи до­пу­ну у аку­за­ти­ву (~ ко­га). Исти слу­чај је и са мо­де­ли­ма об­на­дё­жи­ва­ть, обо­сно­ва­ть (гла­гол+акуза­тив) и срп­ским екви­ва­лен­ти­ма об­на­де­жда­вати, обо­сно­вати (гла­гол+аку­за­тив). Ру­ски гла­го­ли бес­по­ко­и­ть, обес­си­ли­ть упо­тре­бља­ва­ју се у кон­струк­ци­ји са об-јек­том као и њи­хо­ви ма­ке­дон­ски екви­ва­лен­ти бес­по­кои, обес­си­ли. Ру­ском глаго­лу со­чув­ство­ва­ть (0+да­тив) од­го­ва­ра у ма­ке­дон­ском ру­си­зам со­чув­ству­ва са да­ти­вом (~не­ко­му кон не­што). Бу­гар­ски ру­си­зми ав­то­ма­ти­зи­рам, бин­то­вам упо­тре­бља­ва­ју се у син­так­сич­ком окру­же­њу са објек­том, као и њи­хо­ви од­го­ва­ра­ју­ћи мо­де­ли ав­то­ма­ти­зи­ро­ва­ть, бин­то­ва­ть. У хр­ват­ском се нул­том СИА адап­ти­ра­ју ру­си­зми ко­ји тра­же до­пу­ну у аку­за­ти­ву са пред­ло­гом или без ње­га, као и њи­хо­ви ру­ски екви­ва­лен­ти (do­zvo­li­ti, ~što; gla­so­va­ti, ~za ko­ga, za što). Кон­струк­ци­ју са ди­рект­ним објек­том зах­те­ва­ју мо­дел яро­ви­зи­ро­ва­ть и че­шки ру­си­зам јarovizovat, за­тим мо­дел це­ло­ва­ть и сло­вач­ки ру­си­зам ce­lo­vať (~ko­ho, čo). Сло­вач­ки гла­гол pre­o­bra­ziť упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са ди­рект­ним об­јектом (~ čo, ko­ho), као и од­го­ва­ра­ју­ћи ру­ски екви­ва­лент пре­о­бра­зи­ть.    

 

10.2.2. Де­ли­мич­ну тран­ссин­так­си­за­ци­ју гла­гол­ске рек­ци­је (СИА1) про­ла­зе ру­си­зми чи­ја се рек­ци­ја де­ли­мич­но раз­ли­ку­је од рек­ци­је мо­де­ла. Мо­дел и ру­си­зам се упо­тре­бља­ва­ти у кон­струк­ци­ји са име­нич­ком реч­ју у истом па­де­жу или син­так­сич­ком од­но­су, док се раз­ли­ка уоча­ва у упо­тре­би пред­ло­га. Овим ти­пом се адап­ти­ра­ју ру­си­зми ко­ји пре­ма не­ком од зна­че­ња мо­де­ла има­ју дру­га­чи­ју рек­ци­ју или ако се (уко­ли­ко се ра­ди о ви­ше­рек­циј­ском гла­го­лу) са­мо јед­на син­так­се­ма по­кла­па са син­так­се­мом мо­де­ла. Ру­ски гла­гол не­го­до­ва­ть пре­ма СР­ЈАН 432 (а на осно­ву илу­стра­тив­них при­ме­ра) упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са син­так­се­ма­ма 'на+аку­за­тив', '0+аку­за­тив' (без пред­ло­га), 'про­тив+ге­ни­тив'. Срп­ски ру­си­зам не­го­до­вати упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са син­так­се­ма­ма 'због+ге­ни­тив', ре­ђе 'пре­ма+да­тив', 'на+аку­за­тив', '0+аку­за­тив', '0+да­тив', 'над+ин­стру­мен­тал', 'о+ло­ка­тив' (РСА­НУ757). Ру­ски гла­гол из­ви­ни­ть се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји 'гла­гол+аку­за­тив', а срп­ски гла­гол из­ви­нити у кон­струк­ци­ји 'гла­гол +да­тив' и 'гла­гол+аку­за­тив' (в. при­ме­ре у РСА­НУ344). Ма­ке­дон­ски гла­гол на­бљу­ду­ва има син­так­се­му аку­за­ти­ва (пра­вог објек­та), док ру­ски гла­гол на­блю­да­ть мо­же да се упо­тре­би у кон­струк­ци­ји са аку­за­ти­вом без пред­ло­га (пра­ви обје­кат), ин­стру­мен­та­лом са пред­ло­зи­ма 'за, над' или мо­же да бу­де без до­пу­не. Ру­ски гла­гол вли­я­ть тра­жи кон­струк­ци­ју 'на+аку­за­тив', док ма­ке­дон­ски екви­ва­лент вли­јае се упо­тре­бља­ва у аку­за­тив­ној кон­струк­ци­ји са пред­ло­гом 'врз'. Ма­ке­дон­ски ру­си­зам во­о­ру­жи у РМР се упо­тре­бља­ва у ин­стру­мен­тал­ној кон­струк­ци­ји са пред­ло­гом 'со', док ње­му у ру­ском од­го­ва­ра кон­струк­ци­ја 'гла­гол+ин­стру­мен­тал без пред­ло­га' (во­о­ру­жи­ть чем). Бу­гар­ски гла­гол взри­вя­вам се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји ко­јом се из­ра­жа­ва обје­кат за "не ли­ца" (взри­вя­вам ка­кво), док ру­ски гла­гол взры­ва­ть1 се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји '0+ко­го/что'. Бу­гар­ски ру­си­зам гро­зя је пре­ла­зан гла­гол, док у ру­ском од­го­ва­ра­ју­ћи екви­ва­лент (гро­зи­ть) зах­те­ва кон­струк­ци­ју са ин­фи­ни­ти­вом, са да­ти­вом, ин­стру­мен­та­лом, аку­за­ти­вом без пред­ло­га. Бу­гар­ски гла­гол бе­се­двам упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји 'с+ко­го', док ру­ски гла­гол бе­се­до­ва­ть има син­так­се­ме 'че­рез+аку­за­тив' и 'с+ин­стру­мен­тал'. Бу­гар­ски ру­си­зам ак­цен­ти­рам упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са објек­том са пред­ло­зи­ма ('~ на ка­кво, вър­ху ка­кво'), док се ру­ски мо­дел ак­цен­ти­ро­ва­ть упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји са ди­рект­ним објек­том или без ње­га (СР­ЈАН31). Бу­гар­ски гла­гол до­мо­гвам се упо­тре­бља­ва се у об­је­кат­ској кон­струк­ци­ји са пред­ло­гом, док ру­ски мо­дел до­мо­га­ть­ся у кон­струк­ци­ји без пред­ло­га (СР­ЈАН427). Ру­ски гла­гол при­сут­ство­ва­ть тра­жи до­пу­ну у ло­ка­ти­ву са пред­ло­зи­ма 'в, при', док хр­ват­ски гла­гол pri­su­stvo­va­ti тра­жи до­пу­ну у ло­ка­ти­ву без пред­ло­га (~čemu). Де­ли­мич­ну СИА про­ла­зи че­шки гла­гол šturmovat ко­ји се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји са пред­ло­гом и без ње­га (~co, ~na ko­ho). Ње­му од­го­ва­ра ру­ски пре­ла­зни гла­гол штур­мо­ва­ть. Ру­ски мо­дел бе­се­до­ва­ть мо­же да се упо­тре­би у кон­струк­ци­ји 'гла­гол+че­рез+аку­за­тив' или 'гла­гол+с+ин­стру­мен­тал' или без објек­та. У сло­вач­ком SSJ82 ру­си­зам be­se­do­vať се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји без објек­та и са си­на­так­се­мом '~ о čom' (ло­ка­тив). 

 

10.2.3. Сло­бод­ном тран­ссин­так­си­за­ци­јом гла­гол­ске рек­ци­је (СИА2) адап­ти­ра­ни су ру­си­зми ко­ји има­ју раз­ли­чи­ту рек­ци­ју у од­но­су на ру­ски мо­дел, од­но­сно раз­ли­чи­те син­так­се­ме. Мо­дел ну­жда­ть­ся мо­же да има рек­ци­ју '~ в ком-чем' или '~ в чем' и ње­му од­го­ва­ра срп­ски ру­си­зам ну­жда­ва­tи се "1. ~ не­чим 2. ~ за не­ко­га, за не­што, не­че­га или са доп. у инф." (РСА­НУ71). Ру­ски мо­дел бла­го­да­ри­ть упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји 'гла­гол+аку­за­тив' (СР­ЈАН92), док се ру­си­зам бла­го­да­ри­ти упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји 'гла­гол+да­тив' (РСА­НУ608). Хр­ват­ски ру­си­зам pospješiti пре­ма RHJ822 упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са аку­за­ти­вом, док се ру­ски мо­дел по­спе­ши­ть упо­тре­бља­ва са да­ти­вом (~ к че­му), ге­ни­ти­вом (~ из че­го) (СР­ЈАН320). Ру­ски мо­дел из­ви­ни­ть­ся зах­те­ва до­пу­ну у ин­стру­мен­та­лу (~ пе­ред кем; ~ чем), док хр­ват­ски гла­гол iz­vi­ni­ti se тра­жи до­пу­ну у да­ти­ву (~ ko­me zbog če­ga). Ру­ски гла­гол цар­ство­ва­ть упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са ло­ка­ти­вом (~ при чем), са аку­за­ти­вом без пред­ло­га или без до­пу­не (СРЈАН 633). У че­шком реч­ни­ку уз ру­си­зам car­stvo­va­ti се да­је са­мо кон­струк­ци­ја са ин­стру­мен­та­лом (~nad kym, čim).

 

10.3. ЗА­КЉУЧ­НА РАЗ­МА­ТРА­ЊА. Синтаксема је ми­ни­мал­на, не­де­љи­ва се­ман­тич­ко-син­так­сич­ка је­ди­ни­ца. Она је исто­вре­ме­но но­си­лац еле­мен­тар­ног сми­сла и кон­струк­тив­на ком­по­нен­та сло­же­ни­јих син­так­сич­ких кон­струк­ци­ја и има од­ре­ђе­не син­так­сич­ке функ­ци­је (Зо­ло­то­ва 1988: 4) [206]. Та­ко, на при­мер, син­так­се­му пред­ста­вља кон­струк­ци­ја  'из-под+ ге­ни­тив' са зна­че­њем "вме­сти­ли­ще по быв­ше­му со­дер­жа­е­мо­му" ко­ја се сре­ће у син­таг­ми бу­тыл­ка из-под ке­фи­ра, за­тим пар­ти­тив­на кон­струк­ци­ја 'о + аку­за­тив' (стул о трех но­гах) или кон­струк­ци­ја 'из + ге­ни­тив' "ха­рак­те­ри­зи­ру­ю­щ­е­го пред­мет по ма­те­ри­а­лу" (столб из мра­мо­ра) (Зо­ло­то­ва 1988: 10). Кон­так­то­ло­шку је­ди­ни­цу на син­так­сич­ком пла­ну зо­ве­мо контактосинтаксема. Кон­так­то­син­так­се­ма ни­је сва­ка син­так­се­ма, већ са­мо она ко­ја је на­ста­ла ак­ти­ва­ци­јом или пре­сли­ка­ва­њем под ути­ца­јем је­зи­ка да­ва­о­ца. Кон­так­то­син­так­се­ма је нај­ма­ња кон­так­то­ло­шка је­ди­ни­ца на син­так­сич­ком пла­ну.

 

10.3.1. Срп­ски ру­си­зам по­дра­жа­ва­ти упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са аку­за­ти­вом (~ко­га у че­му, ~шта) и има јед­ну син­так­се­му (0+аку­за­тив), док се ру­ски мо­дел по­дра­жа­ть упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји са да­ти­вом (~ко­му, ~ че­му) и, та­ко­ђе, има јед­ну син­так­се­му (0+да­тив). С об­зи­ром да се кон­так­то­син­так­се­ма ру­си­зма не по­кла­па са син­так­се­мом мо­де­ла, гла­гол по­дра­жа­ва­tи про­ла­зи сло­бод­ну тран­ссин­так­си­за­ци­ју (СИА2). Че­шки ру­си­зам šturmovat (СИА1) има сле­де­ће син­так­се­ме: "1. ~ co, nac 3. ~na ko­ho" (ЧСР756). Иден­тич­ну кон­так­то­син­так­се­му пред­ста­вља син­так­се­ма '0+аку­за­тив'. Ру­ски глагол штур­мо­ва­ть не по­зна­је рек­ци­ју 'на+аку­за­тив'. Сло­вач­ки ру­си­зам be­se­do­vať (СИА1) упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји без објек­та и у кон­струк­ци­ји 'о+ло­ка­тив' (по­сто­је две син­так­се­ме). Ру­ски мо­дел бе­се­до­ва­ть упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји без објек­та, за­тим у кон­струк­ци­ја­ма 'че­рез+аку­за­тив' и 'с+ин­стру­мен­тал' (по­сто­је три син­так­се­ме). Иден­тич­ну кон­так­то­син­так­се­му пред­ста­вља кон­струк­ци­ја 'гла­гол+без објек­та'.

 

10.3.2. При од­ре­ђи­ва­њу ти­па адап­та­ци­је гла­гол­ске рек­ци­је узи­ма­мо у об-зир тран­ссе­ман­ти­за­ци­ју ру­си­зма уко­ли­ко син­так­сич­ка ин­фор­ма­ци­ја о до­пу­ни није ком­плет­на. Та­ко, на при­мер, хр­ват­ски гла­гол oduševiti (RHJ668) у по­ре­ђе­њу са руским пре­ла­зним гла­го­лом оду­ше­ви­ть (СР­ЈАН598) има рек­ци­ју '~ ko­ga' (за ли­ца), док не­ма зна­че­ње уз ко­је иде рек­ци­ја '~ šta' (за ства­ри). Пре­ма то­ме гла­гол oduševi­ti адап­ти­ра се де­ли­мич­ном адап­та­ци­јом гла­гол­ске рек­ци­је (СИА1). Уко­ли­ко се мо­дел и ру­си­зам упо­тре­бља­ва­ју у кон­струк­ци­ји са ди­рект­ним објек­том са зна­чењем ли­ца и ства­ри, он­да тран­ссе­ман­ти­за­ци­ја ни­је од зна­ча­ја. Ру­ски мо­дел под­ня­ть упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ји са ди­рект­ним објек­том (СРЈАН202). Сло­вач­ки ру­си­зам po­dň­at' има рек­ци­ју "1. ~ čo 2. ~ ko­ho" (SSJ139), де­ли­мич­но је тран­ссе­ман­ти­зи­ран и про­ла­зи нул­ту адап­та­ци­ју гла­гол­ске рек­ци­је. Тран­ссин­так­си­за­ци­ју од­ре­ђу­је­мо са­мо за чла­но­ве рек­циј­ске кон­струк­ци­је ко­ји су за­сту­пље­ни у гра­ђи, а не и за чла­но­ве ко­ји при­па­да­ју дру­гим кон­струк­ци­ја­ма [207].

 

10.3.3. У та­бе­ли 64 пред­ста­вили смо ста­ти­стич­ке по­да­тке о тран­ссин­так­си­за­ци­ји гла­гол­ске рек­ци­је у ма­ке­дон­ском, бу­гар­ском, срп­ском, че­шком, сло­вач­ком и хр­ват­ском кор­пу­су КР. У кон­так­то­ло­шком реч­ни­ку ових језика тип тран­ссин­так­си­за­ци­је сто­ји уз ма­њи број лек­се­ма [208]. У пољ­ском и сло­ве­нач­ком кор­пу­су КР не­ма по­да­та­ка о гла­гол­ској рек­ци­ји. По­да­ци по­ка­зу­ју сла­би­ју за­сту­пље­ност сло­бод­не тран­ссин­так­си­за­ци­је. Ве­ћи про­це­нат де­ли­мич­не тран­ссин­так­си­за­ци­је једино се сре­ће у срп­ском језику. За њега су ка­рак­те­ри­стич­не кон­струк­ци­је са аку­за­ти­вом без пред­ло­га (в. т. 10.1.4).

 

Таб. 64

Тран­ссин­так­си­за­ци­ја гла­гол­ске рек­ци­је

СИА

Ср

М

Б

Х

Ск

Ч

СИА0

32,43%

56,86%

72,99%

65,00%

64,28%

50,00%

СИА1

59,45%

29,41%

22,62%

30,00%

35,71%

25,00%

СИА2

8,10%

13,72%

4,37%

5,00%

-

25,00%

 

Напомене:

 

[197] Пре­ма У. Вајн­рај­ху "син­так­си­че­ская ин­тер­фе­рен­ция озна­ча­ет, что мор­фе­мы и син­такси­че­ские ка­те­го­рии язы­ка "А" (род­но­го язы­ка) ото­ждествля­ют­ся дву­я­зыч­ным ли­цом с мор­фе­ма­ми и син­так­си­че­ски­ми ка­те­го­ри­я­ми язы­ка "Б" (вто­ро­го язы­ка), в ре­зу­ль­та­те че­го мор­фе­мы и ка­те­го­рии род­но­го язы­ка го­во­ря­щ­ий на­чи­на­ет упо­тре­бля­ть по чу­жо­му образцу" (Ре­деи 1994: 51; We­in­re­ich 1968: 39). К. Ре­деи за­кљу­чу­је да син­так­сич­ку ин­терфе­рен­ци­ју че­сто пра­ти мор­фо­ло­шка ин­тер­фе­рен­ци­ја па их због то­га не тре­ба ни раз­два­ја­ти. Ј. Д. Апре­сјан сма­тра да се зна­че­ња еле­ме­на­та тек­ста ис­по­ља­ва­ју у њи­хо­вом син­так­сич­ком по­на­ша­њу, ко­је је до­ступ­но ди­рект­ном по­сма­тра­њу и да се на осно­ву утвр­ђи­ва­ња слично­сти и раз­ли­ка у син­так­сич­ком по­на­ша­њу је­зич­ких еле­ме­на­та мо­же за­кљу­чи­ти и о њиховим се­ман­тич­ким слич­но­сти­ма и раз­ли­ка­ма (Апре­сян 1967: 24-25). 

[198] По­да­ци се да­ју пре­ма кон­так­то­ло­шком реч­ни­ку (Ај­ду­ко­вић 2002б).

[199] Ма­ке­дон­ски ру­си­зам 'на­деж' упо­тре­бља­ва се у кон­струк­ци­ја­ма са пред­ло­гом (~ во неко­го, на нешто), док ру­ски мо­дел мо­же да се упо­тре­би у кон­струк­ци­ји са ге­не­ти­вом без пред­ло­га ('на­де­жда стра­ны'), са ин­фи­ни­ти­вом ('на­де­жда спа­сти') (СР­ЈАН342). Ру­си­зам 'на­стро­ен' се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји 'при­дев+за не­што' (РМЈ468), док је у ру­ском у упо­тре­би и кон­струк­ци­ја 'на­стро­ен­ный к че­му' (СР­ЈАН401).

[200] Аутор на­во­ди при­дев 'по­но­сан' ко­ји се у РМС упо­тре­бља­ва са­мо са ин­стру­мен­та­лом  (то се ви­ди из при­ме­ра 'био сам по­но­сан сво­јим зна­њем'), док не­ма по­да­та­ка о оста­лим мо­гућ­но­сти­ма, као 'по­но­сан на ко­га/што, по­но­сан због, по­но­сан да је по­сти­гао успех/што је по­сти­гао'. Не ука­зу­је се, та­ко­ђе, ни на мо­гућ­ност до­пу­не за­ви­сном ре­че­ни­цом са да: 'по­нос да се то сте­кло ору­жа­ном сна­гом' (Ђу­ка­но­вић 1991: 194).

[201] "Ва­лент­но­сть мо­жно рас­сма­три­ва­ть в бо­лее ши­ро­ком смы­сле сло­ва - как общ­ую со­че­та­те­ль­ную спо­соб­но­сть слов и еди­ниц иных уров­ней (сов­па­да­ю­щ­ую, в прин­ци­пе, с по­ня­ти­ем со­че­та­е­мо­сти слов) и в бо­лее уз­ком смы­сле сло­ва - как спо­соб­но­сть сло­ва всту­па­ть в син­так­си­че­ские свя­зи с дру­ги­ми элемен­та­ми" (Во­й­во­дич 1999: 71; ЛЭС 1990).

[202] Име­ни­ца 'на­да' мо­же да има до­пу­ну су­бјек. ге­ни­тив и пред­ло­шки атри­бут с предло­зи­ма 'на, у' ('на­да бо­ле­сни­ка на оздра­вље­ње') и ге­ни­тив­ски атри­бут ('на­да на­ше књи­жевно­сти').

[203] Нпр. уз име­ни­цу 'из­ве­штај' иде до­пу­на у ге­ни­ти­ву или да­ти­ву и име­ни­ца ко­ја озна­ча­ва људ­ско би­ће или не­ку ин­сти­ту­ци­ју ('из­ве­штај ге­не­рал­ног се­кре­та­ра, ди­рек­ци­је; из­ве­штај ше­фу, скуп­шти­ни'), за­тим иде до­пу­на ис­ка­за­на пред­ло­шком син­таг­мом с пред­ло­гом о без се­ман­тич­ких огра­ни­че­ња ('из­ве­штај о по­пла­ва­ма')

[204] Срп­ски је­зик, че­шће не­го не­ке дру­ге, узи­ма­мо као обра­зац за про­у­ча­ва­ње адап­та­ци­је.

[205] Пре­ла­зни гла­го­ли упо­тре­бља­ва­ју се и у па­си­ву. До­пу­на у об­ли­ку аки­за­ти­ва без пред­ло­га ја­вља се са­мо уз гла­го­ле. Са оваквим гла­го­ли­ма обра­зу­ју се по­себ­ни ре­че­нич­ни мо­де­ли. Пра­ви обје­кат има сво­је ва­ријан­те (Ста­ној­чић, По­по­вић 1992: 223).

[206] Пре­ма Г. А. Зо­ло­то­вој "раз­ли­чи­те­ль­ны­ми при­зна­ка­ми син­так­се­мы слу­жат 1) ка­те­го­ри-аль­но-се­ман­ти­че­ское зна­че­ние сло­ва, от ко­то­ро­го она обра­зо­ва­на, 2) со­о­твет­ству­ю­щ­ая мор­фо­ло­ги­че­ская фор­ма и 3) вы­те­ка­ю­щ­ая из (1) и (2) спо­соб­но­сть син­так­си­че­ски ре­а­лизо­ва­ть­ся в опре­де­лен­ных по­зи­ци­ях". Функ­ци­о­нал­на ти­по­ло­ги­ја син­так­се­ма се ба­зи­ра на по­и­ма­њу "син­так­си­че­ской функ­ции как кон­струк­тив­ной ро­ли син­так­си­че­ской еди­ни­цы в по­сто­е­нии ком­му­ни­ка­тив­ной еди­ни­цы" (Зо­ло­то­ва 1988: 4).

[207] Гла­гол 'по­бу­жда­ть' се упо­тре­бља­ва у кон­струк­ци­ји са аку­за­ти­вом (~ко­го к че­му), као и ње­гов срп­ски екви­ва­ленат 'по­бу­ђи­ва­ти' (~ко­га на шта).

[208] Пре­ма Б. Стан­ко­ви­ћу у ана­ли­тич­ким је­зи­ци­ма (ка­кви су бу­гар­ски и ма­ке­дон­ски) рекци­ја има мар­ги­нал­ну при­ме­ну, због че­га вр­ло че­сто њи­хо­ви мо­де­ли не од­го­ва­ра­ју мо­дели­ма у дру­гим је­зи­ци­ма (Стан­ко­вић 1997: 182). У син­те­тич­ким је­зи­ци­ма рек­ци­ја се приме­њу­је го­то­во иден­тич­но. Раз­ли­ке се мо­гу на­ћи у лек­сич­ким огра­ни­че­њи­ма, "в ви­де со­о­твет­ствий сло­во­со­че­та­ний двух или бо­ль­ше язы­ков с нео­ди­на­ко­вой свя­зью" (Стан­ко­вић 1997: 182). Спи­ско­ви лек­сич­ких кон­кре­ти­за­то­ра у сло­вен­ским је­зи­ци­ма мо­гу да се пот­пу­но или де­ли­мич­но по­кла­па­ју, од­но­сно да се не по­кла­па­ју. Пр­ва мо­гућ­ност те­шко да по­сто­ји у ре­ал­но­сти, дру­га ни­је баш та­ко че­ста, док је тре­ћа до­ста че­ста. У овом по­след­њем слу­ча­ју не­по­кла­па­ња мо­гу би­ти у "(а) ха­рак­те­ре спи­сков, где пе­ре­чи­сли­мы­ми спи­ска­ми в од­ном язы­ке со­о­твет­ству­ют не­пре­чи­сли­мые спи­ски в дру­гом язы­ке и (б) в кон­крет­ном со­дер­жа­нии спи­сков" (Стан­ко­вић 1997: 184). Пре­ма М. Па­сту­хо­вој у пољ­ском је­зи­ку гла­гол­ска по­зајм­ље­ни­ца (1) мо­же тра­жи­ти до­пу­ну у аку­за­ти­ву (нпр. bukować < to bo­ok), за­тим (2) мо­же чу­ва­ти син­так­сич­ку ка­рак­те­ри­сти­ку ко­ју по­се­ду­је гла­гол у је­зи­ку да­ва­о­цу, одн. мо­же има­ти исти пред­лог (уп. bazować na < to ba­se on) или пре­у­зе­ти рек­ци­ју пољ­ског гла­го­ла ко­ји је истог се­ман­тич­ког по­ља (уп. нпр. deabtować nad czym / radzić nad czym). Ко­ле­ба­ња су че­ста, ста­би­ли­за­ци­ја је по­сте­пе­на и за­ви­си од фре­квент­но­сти упо­тре­бе (Па­сту­хо­ва 2000: 113-122).   

 

Homepage