Homepage

Јован Ајдуковић

 

ТЕОРИЈА АДАПТАЦИЈЕ РУСИЗАМА

 

ОПШТИ ЗАКЉУЧАК

 

Из књиге „Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама“, Фото Футура, Београд, 2004: 277-283.

 

 

 

12.1. На осно­ву екс­цер­пи­ра­не гра­ђе у лек­си­ко­граф­ским из­во­ри­ма ју­жносло­вен­ских и по­је­ди­них за­пад­но­сло­вен­ских је­зи­ка [216] (в. т. 1.4) фор­ми­ра­ли смо два кор­пу­са. Пр­ви чи­не 6469 ру­ских мо­де­ла, а дру­ги 8754 ру­си­зма. Укуп­но смо ана­ли­зи­ра­ли 15.223 лек­се­ме. За сва­ки мо­дел утвр­ди­ли смо ме­сто акцен­та, тип тво­р­бе, твор­бе­ни фор­мант, при­пад­ност од­ре­ђе­ној вр­сти ре­чи, из­вор, је­зик у контак­ту, ва­ри­јант­ност, број зна­че­ња, се­ман­тич­ки са­др­жај, мор­фо­ло­шки, син­так­сич­ки и сти­ли­стич­ки ква­ли­фи­ка­тор. Оба­ви­ли смо 77.628 лин­гви­стич­ке ана­ли­зе. Кор­пус ру­си­за­ма чине 1415 ма­ке­дон­ских ру­си­за­ма, 3803 бу­гар­ска ру­си­зма, 1095 срп­ска ру­си­зма, 488 хр­ват­ских ру­си­за­ма, 432 сло­ве­нач­ка ру­си­зма, 504 че­шка ру­си­зма, 513 сло­вач­ка ру­си­зма и 504 пољ­ска ру­си­зма. С об­зи­ром да је про­је­кат вре­мен­ски огра­ни­чен, ис­тра­жи­ва­њем ни­смо об­у­хва­ти­ли све по­сто­је­ће лек­си­ко­граф­ске из­во­ре. Углавном смо се­лек­тив­но екс­цер­пи­ра­ли ин­тер­на­ци­о­на­ли­зме из бу­гар­ског реч­ни­ка стра­них ре­чи (АРЧД) [217]. 8754 ру­си­зма у ра­зним је­зи­ци­ма ана­ли­зи­ра­ли смо са два­де­сет и јед­ног аспек­та: вр­сте ак­цен­та, ме­ста ак­цен­та, ор­то­гра­фи­је, тран­сфо­не­ми­за­ци­је, тран­сде­ри­ва­ци­је, тво­р­бе­ног фор­ман­та, тран­смор­фе­ми­за­ци­је, тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­је по­је­ди­них ка­те­го­ри­ја, тран­ссе­ман­ти­за­ци­је, ЛСА, тран­ссин­так­си­за­ци­је гла­гол­ске рек­ци­је, укуп­не адап­та­ци­је, вр­сте ре­чи, је­зи­ка у кон­так­ту, из­во­ра, бро­ја зна­че­ња, се­ман­тич­ког са­др­жа­ја, ва­ри­јант­но­сти, за­тим при­су­ства мор­фо­ло­шког, син­так­сич­ког и сти­ли­стич­ког ква­ли­фи­ка­то­ра. Ана­ли­за ру­си­за­ма зах­те­ва­ла је 183.834 опе­ра­ци­је. Укуп­но смо у оба кор­пу­са из­вр­ши­ли 261.462 по­је­ди­нач­не ана­ли­зе.

 

Таб. 65

Уку­пан број лек­се­ма у КР

Р

С

Х

М

Б

Сл

П

Ч

Ск

6469

1095

488

1415

3803

432

504

504

513

укуп­но 15223 лек­се­ме

 

12.2. Ру­ске мо­де­ле углавном смо екс­цер­пи­ра­ли из СР­ЈАН ко­ји бро­ји око 90.000 лек­се­ма. У од­но­су на уку­пан број лек­се­ма у СР­ЈАН, у КР је за­сту­пље­но 7,18% мо­дела. Ме­ђу­тим, ако нам као по­ред­бе­ни па­ра­ме­тар по­слу­жи дво­је­зич­ни реч­ник сред­њег оби­ма ко­ји обич­но има око 52.000 ре­чи (нпр. РСР, РМР), он­да је у КР за­сту­пље­но 12,44% ру­ска мо­де­ла. Про­це­нат за­сту­пље­но­сти мо­де­ла у КР го­во­ри о ја­чи­ни је­зич­ког кон­так­та. У овом ра­ду до­шли смо до за­кључ­ка да је нај­ма­ње дво­стру­ко ве­ћи број ру­ских мо­де­ла ко­ји уче­ству­ју у је­зич­ком кон­так­ту. На­и­ме, ис­тра­жи­ва­њем ни­смо об­у­хва­ти­ли све де­ри­ва­те и ва­ри­јан­те мо­де­ла. Утвр­ђи­ва­ње укуп­ног бро­ја ру­си­за­ма ни­је пред­мет овог ра­да (не­ке по­дат­ке из­не­ли смо у дру­гом по­гла­вљу) [218].

 

12.3. Статистичком анализом [219] кор­пу­са ру­ских мо­де­ла утвр­ди­ли смо следе­ће: 1. нај­ве­ћи број лек­се­ма има ак­це­нат на по­след­њем сло­гу (25,16%), за­тим на дру­гом (24,84%), пр­вом (19,77%) и тре­ћем сло­гу (19,60%); 2. ру­ски мо­де­ли су у 64,22% слу­ча­је­ва из­ве­де­ни­це; 3. су­фик­са­ци­ја је нај­про­дук­тив­ни­ји твор­бе­ни на­чин (у 80,04%, од­но­сно 51,41% слу­ча­је­ва на ни­воу чи­та­вог кор­пу­са); 4. по про­дук­тив­но­сти се из­два­ја­ју фор­ман­ти -к(a) (235 по­твр­да), -ост (230), -н(ый) (193), -0 (168) -о- (161), -o (160), -ениј(е) (127), -aциј(a) (116), -ств(o) (110), не- (93), -ниj(e) (71), -иj(e) (68), -ник (59), -а(ть) (58), -ик (58), -изм (56), -те­льн(ый) (54), -атор (54), -ист (53), -те­ль (51), -ск(ий) (49), -о-/н(ый) (45), -енн(ый) (41), -ять (38), -ец (34), -a (32), -ова­ть (32), -ическ(ий) (31), без-/-н(ый) (30), бес-/-н(ый) (30), -ок (26), -e- (23); 5. је­зик да­ва­лац је нај­че­шће ла­тин­ски (418), фран­цу­ски (306), грч­ки (215), не­мач­ки (111), ен­гле­ски (74) и хо­ланд­ски (74); 6. мо­де­ли углав­ном има­ју јед­но (60,39%) или два зна­че­ња (24,36%). Ана­ли­зом кор­пу­са ру­си­за­ма до­шли смо до сле­де­ћих за­кљу­ча­ка: 1. нај­ве­ћи број ру­си­за­ма има ак­це­нат на пр­вом (42,23%), дру­гом (22,40 %) и тре­ћем сло­гу (15,11%); по­сто­ји тен­ден­ци­ја по­ме­ра­ња ак­цен­та пре­ма по­чет­ку ре­чи; 2. ру­си­за­ма из­ве­де­ни­ца (46,26%) је ма­ње не­го из­ве­де­ни­ца мо­де­ла; 3. су­фик­са­ци­ја је во­де­ћи тво­р­бе­ни на­чин (79,48%); 4. у срп­ском и ма­ке­дон­ском кор­пу­су нај­про­дук­тив­ни­ји је су­фикс -ост, у сло­вач­ком -ový, док је у оста­лим кор­пу­си­ма су­фикс -кa; 5. у свим ис­пи­ти­ва­ним из­во­ри­ма ру­си­зми нај­че­шће има­ју јед­но зна­че­ње (73,39%). 

 

12.4. У овом ис­тра­жи­ва­њу, а на ма­те­ри­ја­лу ру­си­за­ма у срп­ским, хр­ват­ским, ма­ке­дон­ским, бу­гар­ским, сло­ве­нач­ким, пољ­ским, че­шким и сло­вач­ким речни­ци­ма, пред­ста­ви­ли смо теорију активације и пресликавања иза­ма (контактолексема, прим. аут.), ука­за­ли смо до ка­квих про­ме­на и про­це­са до­ла­зи то­ком адап­та­ци­је. Пред­ста­ви­ли смо, та­ко­ђе, кон­цеп­ци­ју кон­так­то­ло­шког реч­ни­ка адап­та­ци­је у ко­ме бе­ле­жи­мо фор­ми­ра­ње и по­на­ша­ње ру­си­за­ма.

 

12.5. Истраживање је по­ка­за­ло да су за про­цес је­зич­ког кон­так­та од зна­ча­ја (1) ти­по­ло­ги­ја лин­гви­стич­ких струк­ту­ра [220], (2) ког­ни­тив­ни, (3) ко­му­ни­ка­тив­но-праг­ма­тич­ки и (4) со­ци­о­лин­гви­стич­ки фак­то­ри. За овај по­след­њи су ка­рак­те­ри­стич­на три од­но­са по­ли­тич­ке до­ми­на­ци­је и мо­ћи (в. фус. 5): a) ути­цај ру­ског као по­ли­тич­ки до­ми­нант­ног је­зи­ка; б) по­ли­тич­ки ути­цај је­зи­ка над ко­јим се до­ми­ни­ра (је­зик тран­сми­тер; в. т. 3.3.8.2.2); в) ути­цај је­зи­ка са јед­на­ком по­ли­тич­ком мо­ћи (је­зик ме­ди­ја­тор; в. т. 3.3.8.2.3). Те­о­ри­јом ак­ти­ва­ци­је и пре­сли­ка­ва­ња уво­ди­мо ког­ни­тив­ни аспект у про­у­ча­ва­њу иза­ма, јер "из­у­ча­ва­ње зна­ња ко­је се ак­ту­е­ли­зу­је у то­ку је­зич­ког оп­ште­ња пред­ста­вља за­да­так ког­ни­тив­не на­у­ке" (Ри­стић, Ра­дић-Ду­го­њић 1999: 33). Ког­ни­тив­на те­о­ри­ја мо­же да об­је­ди­ни оп­ште­лин­гви­стич­ки, пси­хо­лин­гви­стич­ки, со­ци­о­лин­гви­стич­ки, ет­но­лин­гви­стич­ки, кул­ту­ро­ло­шки при­ступ [221] (в. т. 1.1.7). Де­таљ­но про­у­ча­ва­ње иза­ма са ког­ни­тив­ног аспек­та тре­ба да бу­де пред­мет на­ред­них кон­так­то­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња.

 

12.6. Те­о­ри­ја ак­ти­ва­ци­је и пре­сли­ка­ва­ња по­др­жа­ва си­стем­ски при­ступ је­зи­ку ко­ји ка­рак­те­ри­шу ме­ђу­соб­на усло­вље­ност уну­тра­шњег је­зич­ког по­тен­ци­ја­ла, ње­го­вих ак­тив­но­сти и спољ­ног окру­же­ња, али и мање преплитање син­хро­ни­је и ди­ја­хро­ни­је. То зна­чи да је­зич­ке ме­ха­ни­зме об­ја­шња­ва­мо ко­му­ни­ка­тив­но-ког­ни­тив­ном при­ро­дом или њи­хо­вом укљу­че­но­шћу у ла­нац ко­му­ни­ка­тив­них уза­јам­них ути­ца­ја (По­ли­кар­пов, http://lexigraph.nm.ru/kogn/kogn2.htm).

 

12.7. Лингвистичку контактологију де­фи­ни­ше­мо као гра­ну лин­гви­сти­ке ко­ја из­у­ча­ва ме­ха­ни­за­ме је­зич­ког кон­так­та и про­јек­ту­је мо­де­ле ко­ји те ме­ха­ни­зме оства­ру­ју (в. т. 3.1).

 

12.8. Адаптација је основ­ни кон­цеп­т лин­гви­стич­ке и лек­сич­ке кон­так­то­ло­ги­је. У овом истраживању се бавимо раз­ли­чи­тим адаптивним стратегијама ко­је омо­гу­ћа­ва­ју функ­ци­о­ни­са­ње ру­си­за­ма у усло­ви­ма ко­је дик­ти­ра је­зик при­ма­лац. Пре­ма те­о­ри­ји ак­ти­ва­ци­је и пре­сли­ка­ва­ња адаптација је про­цес ак­ти­ви­ра­ња ла­тент­них ме­ста или по­пу­ња­ва­ње пра­зних ме­ста у си­сте­му је­зи­ка при­ма­о­ца (Јп) под при­ти­ском еле­ме­на­та је­зи­ка да­ва­о­ца (Јд) пре­ма од­ре­ђе­ним пра­ви­ли­ма (Јдт\ Одпт). Фор­му­ла адап­та­ци­је се мо­же пред­ста­ви­ти на сле­де­ћи на­чин [222] ("А" озна­ча­ва адап­та­ци­ју, "д" - је­зик да­ва­лац (ру­ски), "т" - тип или под­тип адап­та­ци­је на од­ре­ђе­ном је­зич­ком ни­воу, "J" - је­зик, "O" - огра­ни­че­ња усло­вље­на пра­ви­ли­ма рас­по­де­ле ти­по­ва или под­ти­по­ва адап­та­ци­је, "п" - је­зик при­ма­лац) [223]:

 

(10)     Адт:  Јдт\Одпт → Јпт

 

12.9. У раду дефинишемо или редефинишемо појмове русизам, изам и језик посредник.

 

 12.9.1. Пре­ма те­о­ри­ји тран­сфе­ра русизам је не­мо­ти­ви­са­на и мо­ти­ви­са­на реч ру­ског по­ре­кла код ко­је се са­чу­ва­ла ја­ка фор­мал­но-се­ман­тич­ка ве­за са мо­де­лом, не­мо­ти­ви­са­на и/или мо­ти­ви­са­на реч ру­ског по­ре­кла код ко­је је фор­мал­но-се­ман­тич­ка ве­за са мо­де­лом осла­би­ла да го­то­во не по­сто­ји, као и она не­мо­ти­ви­са­на и/или мо­ти­ви­са­на реч не­ру­ског по­ре­кла пре­у­зе­та из ру­ског је­зи­ка у ко­ме се адап­ти­ра­ла или пак пре­у­зе­та из или пре­ко ру­ског по­сред­ством је­зи­ка тран­сми­те­ра при че­му мо­же би­ти ру­ског или не­ру­ског по­ре­кла.

 

12.9.2. Пре­ма те­о­ри­ји ак­ти­ва­ци­је и пре­сли­ка­ва­ња русизам је реч ко­ја са­др­жи нај­ма­ње јед­ну самосталну кон­так­те­му ко­ја је на­ста­ла пре­сли­ка­ва­њем ру­ског мо­де­ла и/или уну­тра­шњом ак­ти­ви­за­ци­јом је­зи­ка при­ма­о­ца под до­ми­нант­ним ру­ским ути­ца­јем. Изам (т.ј. контактолексема - према најновијој терминологији, прим. аут.) је сва­ка реч ко­ја по­се­ду­је нај­ма­ње јед­ну самосталну кон­такте­му образовану под доминантним утицајем језика даваоца.

 

12.9.3. Језик посредник је је­зик да­ва­лац ко­ји са је­зи­ком при­ма­о­цем сту­па у ди­рек­тан ме­ђу­је­зич­ки кон­такт у свој­ству ме­ди­ја­то­ра ин­тер­на­ци­о­нал­не лек­си­ке или је је­зик тран­сми­тер из­ме­ђу екс­тра­лин­гви­стич­ки до­ми­нант­ног пр­во­бит­ног је­зи­ка да­ва­о­ца, од­но­сно је­зи­ка ме­ди­ја­то­ра и је­зи­ка при­ма­о­ца.

 

12.10. Новину у контактолошкој теорији представља појам контактема.

 

12.10.1. Контактема је ак­ти­ви­ра­ни и/или пре­сли­ка­ни еле­ме­нат до­ми­нант­ног је­зи­ка да­ва­о­ца у је­зи­ку при­ма­о­цу на од­ре­ђе­ном је­зич­ком ни­воу (в. т. 3.2.11).

 

12.10.2. У овом истраживању го­во­ри­мо о контактофонеми (в. т. 4.6.3), контактеми дистрибуције (в. т. 4.6.7), контактографеми (в. т. 4.6.6), контактеми акцента (в. т. 4.6.8), творбеној контактеми (в. т. 5.5.2), морфолошкој контактеми (в. т. 7.5.1; 6.5.2), тј. контактограмеми (в. т. 7.5.1), контактосеми (в. т. 8.4.3), контактостилеми (в. т. 9.3), контактосинтаксеми (в. т. 10.3) и лексичком изму т.ј. контактолексеми (в. т. 3.2.17).

 

12.11. У ис­пи­ти­ва­ним лек­си­ко­граф­ским из­во­ри­ма лек­се­ме се ква­ли­фи­ку­ју као ру­си­зми на осно­ву кон­так­то­ло­шко-ети­мо­ло­шког и су­бјек­тив­ног кри­те­ри­ју­ма. Ме­ђу­тим, кон­так­то­ло­шку вред­ност ру­си­зма од­ре­ђу­ју со­ци­о­лин­гви­стич­ки, ког­ни­тив­ни и лин­гви­стич­ки фак­то­ри (в. т. 3.1.5; 12.5).

 

12.12. Ан­ке­та је по­ка­за­ла да срп­ски го­вор­ни пред­став­ни­ци пој­мо­ве страна реч, туђица, позајмљеница нај­че­шће раз­ли­ку­ју пре­ма су­бјек­тив­ном и фор­мал­но-се­ман­тич­ком кри­те­ри­ју­му (в. т. 3.3). Кон­так­то­ло­шки ква­ли­фи­ка­тор тре­ба ста­вља­ти уз лек­се­ме пре­ма ја­сно утвр­ђе­ним прин­ци­пи­ма (в. т. 11.2.4).

 

12.13. По пр­ви пут у кон­так­то­ло­шку те­о­ри­ју уво­ди­мо по­јмове примарно-терцијарна и секундарно-терцијарна адап­та­ци­ја [224] (в. т. 3.4; 4.6.1; 5.3; 6.4).

 

12.14. У те­о­ри­ју тран­сфо­не­ми­за­ци­је уно­си­мо но­ве еле­мен­те опи­са фо­не­ма (в. т. 4.2.2). У окви­ру пр­ве де­ли­мич­не, дру­ге де­ли­мич­не и сло­бод­не тран­сфо­не­ми­за­ци­је укуп­но раз­ли­ку­је­мо два­на­ест под­ти­по­ва (в. т. 4.2.4). Но­ви­ну у те­о­ри­ји предста­вља­ју ин­дек­си "в" и "г" ко­ји­ма обе­ле­жа­ва­мо два на­чи­на адап­та­ци­је ор­то­гра­фи­је ру­си­за­ма (в. т. 4.3.2). Кон­со­нант­ске гру­пе де­ли­мо на стварне и потенцијалне (в. т. 4.4.2). 

 

12.15. Но­ви­ну у те­о­ри­ји твор­бе­не адап­та­ци­је ру­си­за­ма пред­ста­вља­ју два под­ти­па де­ли­мич­не тран­сде­ри­ва­ци­је. Твор­бе­на адап­та­ци­ја мо­же би­ти примарна, примарно-терцијарна, секундарна и секундарно-терцијарна. Твор­бе­не кон­так­те­ме мо­гу би­ти нул­те, де­ли­мич­не и сло­бод­не (в. т. 5.3; 5.5.2).

 

12.16. У де­фи­ни­ци­ју тран­смор­фе­ми­за­ци­је уно­си­мо на­чин фор­ми­ра­ња ор­то­гра­фи­је сло­бод­не и ве­за­не мор­фе­ме. На мор­фо­ло­шком ни­воу ре­де­фи­ни­ше­мо пој­мо­ве при­мар­на и се­кун­дар­на адап­та­ци­ја (в. т. 6.3.4). Вр­сте ре­чи и гра­ма­тич­ке ка­те­го­ри­је су мор­фо­ло­шке кон­так­те­ме које под­ле­жу тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ји.

 

12.17. У нашој мо­но­гра­фи­ји из 1997. го­ди­не (Ај­ду­ко­вић 1997) раз­ли­ку­је­мо ше­сна­ест се­ман­тич­ких про­ме­на ру­си­за­ма. У овом ра­ду го­во­ри­мо о два­де­сет и осам про­ме­на [225] (в. т. 8.3.0.2). Но­ви­ну у те­о­ри­ји пред­ста­вља­ју две че­тво­ро­чла­не ком­би­на­ци­је, се­ман­тич­ка про­ме­на сужење семантичког поља русизма и ком­би­на­ци­је у ко­ји­ма она уче­ству­је.

 

12.18. Син­так­сич­ку адап­та­ци­ју зо­ве­мо транссинтаксизација. У ра­ду ана­ли­зи­ра­мо три ти­па тран­ссин­так­си­за­ци­је гла­гол­ске рек­ци­је (в.т. 10.2).

 

12.19. Кон­так­то­ло­шке реч­ни­ке де­ли­мо на речнике идентификације и речнике адаптације. У је­да­на­е­стом по­гла­вљу из­ло­жи­ли смо кон­цеп­ци­ју кон­так­то­ло­шког реч­ни­ка адап­та­ци­је и шест прин­ци­па кон­так­то­ло­шке иден­ти­фи­ка­ци­је ру­си­за­ма (в. т. 11.2). Све ино­ва­ци­је у те­о­ри­ји су ујед­но и ино­ва­ци­је у реч­ни­ку.

 

12.20. Испитивани реч­ни­ци ју­жно­сло­вен­ских и за­пад­но­сло­вен­ских је­зика на различите начине контактолошки маркирају лексеме [226] (в. т. 3.3.; 11.2.1). У ра­ду смо ука­за­ли на нео­п­ход­ност про­ме­не пој­ма етимолошки квалификатор [227] у контактолошки квалификатор. У реч­ни­ци­ма се не од­ре­ђу­је ети­мо­ло­ги­ја лек­се­ме, већ се мар­ки­ра­ју кон­так­ти ко­је је лек­се­ма има­ла пре не­го што се ин­те­гри­са­ла у је­зик при­ма­лац [228].

 

12.21. А. А. По­ли­кар­по­в [229] сматра да се реч бо­ље чу­ва (1) ако је ста­ри­ја у оп­ште­сло­вен­ском је­зи­ку и (2) ако је ап­стракт­ни­ја ње­на ка­те­го­ри­јал­на се­ман­ти­ка. Оп­ште­ин­до­е­вроп­ске ре­чи се у сло­вен­ским је­зи­ци­ма бо­ље чу­ва­ју не­го оп­ште­сло­вен­ске, а при­де­ви, гла­го­ли и не­про­мен­љи­ве ре­чи бо­ље не­го име­ни­це од­но­сно про­мен­љи­ве ре­чи. Према нашем мишљењу у ис­пи­ти­ва­ним сло­вен­ским је­зи­ци­ма оп­ста­ће ви­со­ко­фре­квент­ни, твор­бе­но не­мо­ти­ви­са­ни и хро­но­ло­шки ста­ри­ји ру­си­зми са ви­ше зна­че­ња и ап­стракт­ни­јом лек­сич­ком и ка­те­го­ри­јал­но-гра­ма­тич­ком се­ман­ти­ком. На жалост, у реч­ни­ци­ма уз ове лек­се­ме нај­че­шће не сто­ји ква­ли­фи­ка­тор по­ре­кла што отежава праћење њиховог фор­ми­ра­ња и по­на­ша­ња у је­зи­ку.

 

12.22. Бу­ду­ћа кон­так­то­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња у ма­њој ме­ри ће раз­два­ја­ти син­хро­ниј­ски и ди­ја­хро­ниј­ски, од­но­сно ти­по­ло­шки и ге­нет­ски аспекат је­зи­ка. О то­ме го­во­ре не­ке тен­ден­ци­је си­стем­ског раз­во­ја лек­си­ке ко­је да­нас углав­ном функ­ци­о­ни­шу изо­ло­ва­но [230]. Даље ино­ва­ци­је [231] у кон­так­то­ло­шкој те­о­ри­ји и ре­ин­тер­пре­та­ци­ја ње­них пој­мо­ва убр­за­ће раз­вој лин­гви­стич­ке кон­так­то­ло­ги­је као гра­не лин­гви­сти­ке.

 

Напомене:*

 

[216] Пре­ма Х. Шу­стер-Шевц (­­­­­­­­­­­­­­http://www.rastko.org.yu/rastko-lu/uvod/hsevc-status.html­) "лужички језици не­ могу б­ити на и­стом ни­воу с други­м с­ловен­ским је­зицим­а као што с­у, на пример­, руски­, пољс­ки­, чешк­и и­ли сло­вач­ки је­зи­к, који да­нас с­ви им­ају­ стату­с ­на­ци­оналних­ језик­а. Лужичк­и ­књи­жевни језици ­су зна­тно мање ј­езички ­ко­н­сол­идовани­, њихо­в ­оп­сег­ ј­е ­релати­вно­ узак, а­ поред­ тога­ су­ и мање ­фун­кционално-стилск­и ­из­диферен­цирани (пос­то­је­ у­главном­ с­ам­о го­ворни и­ к­њижевни стил­)"­.

­[217] Узи­ма­ју­ћи у об­зир број ис­пи­ти­ва­них лек­си­ко­граф­ских из­во­ра, као и чи­ње­ни­цу да смо екс­церп­ци­ју гра­ђе вр­ши­ли руч­но, по­сто­ји мо­гућ­ност да неке ру­си­зме ни­смо об­ра­дили. 

[218] В. Е. Мо­и­се­јен­ко екс­цер­пи­рао је у хр­ват­ском око 500 не­из­ве­де­них и 600 из­ве­де­них бо­хе­ми­за­ма, у срп­ском 150 не­из­ве­де­них бо­хе­ми­за­ма и 200 из­ве­де­ни­ца, у сло­ве­нач­ком 520 не­из­ве­де­них лек­сич­ких је­ди­ни­ца и око 550 де­ри­ва­та (Мо­и­се­ен­ко 1989: 29).

[219] Према­ П. Гиро г­лав­ни зада­т­ак статистике је "да пружи пода­тк­е о ­одступ­ањ­у од ј­ез­ичког сист­ема­" (Guiran­d ­19­60;­ Ćorac­ 19­82­: 44).­ Ст­ат­ис­тичком м­ет­одом до­ла­зи с­е до ­са­знање ­о ­квантитатив­но­м ­каракт­еру кон­так­то­лошки­х ­проце­са. Стати­ст­ички под­ац­и ­указују ­на ­за­конитости општег карактера помоћу којих се долази до типолошког уопштавања.

[220] Пре­ма П. Пи­пе­ру (­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/jezik/ppiper-prilog.php)­ "­ти­полошки­м ­кар­ак­теристика­ма сма­тр­ају се о­не које се ­одлику­ју­ распрострањено­шћу и­ регул­арношћу у је­дном ­је­зик­у, а н­ем­а ­их­ у дру­го­м ­је­зику, и­ли су ­у ­њем­у ­мање пр­исутне­ и­ли мање­ р­ег­уларне, ­изразитије ­про­фи­лишућ­и глав­не спе­ци­фи­чн­ости ј­ед­ног ­језик­а у по­ре­ђењу с други­м, ­а остављ­ају­ћи­ из­ван такве типо­логије много­бројне­ мање­ р­аз­лике­ (нпр. ре­кциј­ск­е, ­конгр­уенцијск­е ­и ­др.), ­ко­је­ би пре мо­гле бити­ интер­ес­антне за к­онфро­нт­ативно н­его­ за типоло­шко поређење"­.

­[221] Пре­ма М. Ра­дић-Ду­го­њић "у сфе­ри је­зи­ка у кон­так­ту, код ко­јих се у прин­ци­пу ра­ди о два осо­бе­на је­зич­ка ко­да, реч, као еле­мен­тар­на је­ди­ни­ца, ис­по­ља­ва ка­рак­те­ри­сти­ке и ре­чи - пој­ма (као је­ди­ни­це ког­ни­тив­ног ни­воа), али се у ње­ном зна­че­њу од­ра­жа­ва­ју и еле­мен­ти мо­ти­ва­ци­о­ног ни­воа. Све ове ка­рак­те­ри­сти­ке ни­су увек у под­јед­на­кој ме­ри при­мар­не за је­зич­ки кон­такт, а њи­хо­ва осо­бе­ност умно­го­ме про­ис­ти­че из сте­пе­на ге­не­а­ло­шке срод­но­сти ме­ђу је­зи­ци­ма" (Ри­стић, Ра­дић-Ду­го­њић 1999: 62-63). Аутор­ка сма­тра да "што је сте­пен усва­ја­ња стра­ног је­зи­ка ве­ћи, фор­мал­ни кри­те­ри­јум све ма­ње би­ва узроч­ник ин­тер­фе­рен­ци­је", те да је "про­блем усва­ја­ња лек­сич­ког ни­воа де­тер­ми­ни­сан ком­пе­тен­ци­јом је­зич­ке лич­но­сти" (Ри­стић, Ра­дић-Ду­го­њић 1999: 62-63). У ре­чи се об­је­ди­њу­ју се­ман­тич­ка, кул­тур­но-исто­риј­ска, со­ци­јал­на и емо­тив­на ком­по­нен­та (Ка­ра­у­лов 1987; Ра­дић-Ду­го­њић 1999: 63-64). У на­у­ци се обич­но го­во­ри о се­дам по­сту­ла­та ког­ни­тив­не се­ман­ти­ке. То су: 1. "по­сту­лат о при­ма­ту ког­ни­тив­ног; 2. по­сту­лат о не­ре­ле­вант­но­сти су­прот­ста­вља­ња лин­гви­стич­ког и екс­тра­лин­гви­стич­ког зна­ња; 3. по­сту­лат о тен­ден­ци­ји уште­де на­по­ра; 4. по­сту­лат о мно­штву ког­ни­тив­них струк­ту­ра у је­зи­ку; 5. по­сту­лат о не­јед­на­ко­сти пла­на са­др­жа­ја је­зич­ког из­ра­за; 6. по­сту­лат о мно­штву се­ман­тич­ких опи­са; 7. по­сту­лат о зна­ча­ју не­стан­дард­них упо­тре­ба (Ба­ра­нов, До­бро­во­ль­ский 1997: 11-21). 

[222] Пре­ма те­о­ри­ји тран­сфе­ра адап­та­ци­ја се нај­че­шће од­но­си на суп­сти­ту­ци­ју фо­не­ма и мор­фе­ма.

[223] Пи­та­њем адап­та­ци­је се ба­ви ево­лу­ци­о­на лин­гви­сти­ка. Пре­ма А. А. По­ли­кар­по­ву је­дан од мо­де­ла ево­лу­ци­је при­род­ног је­зи­ка у лин­гви­сти­ци XIX и XX ве­ка је мо­дел "си­стем­ной су­щ­но­сти и эво­лю­ции есте­ствен­но­го язы­ка как про­я­вле­ние есте­ствен­ных про­цес­сов адап­та­ции ком­му­ни­ка­тив­но­го по­ве­де­ния лю­дей к исто­ри­че­ски из­мен­чи­вым ком­му­ни­ка­тив­ным си­ту­а­ци­ям общ­е­ства". Из­ме­ђу еле­ме­на­та и под­си­сте­ма у окви­ру си­сте­ма по­сто­је не­по­сред­не и по­сред­не ве­зе. Веза се де­фи­ни­ше као "ус­то­яв­ше­е­ся вза­и­мо­де­й­ствие, ци­кли­че­ски пов­то­ря­е­мый об­мен су­бэ­ле­мен­та­ми ме­жду эле­мен­та­ми и под­си­сте­ма­ми на осно­ве вза­и­мо­до­пол­ни­те­ль­но­сти их вне­шних (функ­ци­о­на­ль­ных) сво­йств". Из­ме­ђу си­сте­ма и сре­ди­не по­сто­ји узај­ма­ни од­нос прин­ци­па ак­тив­но­сти си­сте­ма (он је пред­о­дре­ђен са­мо на ве­зу са од­ре­ђе­ним ти­по­ви­ма ути­ца­ја са сре­ди­ном) и прин­ци­па до­ми­на­ци­је сре­ди­не (пр­во нај­бли­же сре­ди­не - над­си­сте­ма). Оп­ти­ми­за­ци­ја функ­ци­ја, струк­ту­ре и суп­стан­це си­сте­ма су са­др­жај адап­тив­них про­це­са ко­је во­де ка усме­ре­ној и од­ре­ђе­ној ево­лу­ци­ји објек­та. Пресликавање пред­ста­вља пре­нос "не­ко­то­рой ча­сти струк­тур­ных и суб­стан­ци­о­на­ль­ных сво­йств ка­ждо­го из вза­и­мо­де­й­ству­ю­щ­их объ­ек­тов дру­го­му в хо­де их вза­и­мо­де­й­ствия в пре­де­лах бо­лее ши­ро­кой си­сте­мы. Струк­тур­ный ре­зу­ль­тат про­цес­са отра­же­ния – obraz. Струк­ту­р­ные ха­рак­те­ри­сти­ки ото­бра­жа­е­мо­го участ­ка объ­ек­та - про­о­бра­з". Прин­цип ак­тив­но­сти до­во­ди до прин­ци­па ре­дук­ци­је де­ла осо­би­на про­о­бра­за у би­ло ком об­ра­зу, као и до да­ље му­та­ци­је об­ра­за (нпр. про­ши­ре­ње) (Пол­кар­пов, http://le­xi­graph.nm.ru/kogn/kogn2. htm).

[224] У док­тор­ској ди­сер­та­ци­ји Р. Дра­ги­ће­вић по­ста­вља сле­де­ће пи­та­ње: "мо­же­мо ли де­ри­ва­ци­јом на­зва­ти про­цес твор­бе у ко­јем не по­сто­ји мо­тив­на реч?". Овај про­блем она ре­ша­ва та­ко што за све при­де­ве ко­је ис­тра­жу­је про­ве­ра­ва ети­мо­ло­ги­ју (Дра­ги­ће­вић 2001: 16).

[225] Пре­ма Мо­и­се­јен­ку "се­ман­ти­че­ские из­ме­не­ния в чеш­ских за­им­ство­ва­ни­ях в груп­пе рас­сма­три­ва­е­мых сла­вян­ских язы­ков до­ста­точ­но од­но­род­ны. Бо­ль­шо­го раз­но­о­бра­зия се­ман­ти­че­ских из­ме­не­ний в них об­но­ру­же­но не бы­ло" (Мо­и­се­ен­ко 1989: 31).

[226] А. По­по­ски кон­ста­ту­је да се у ма­ке­дон­ској лек­си­ко­гра­фи­ји при­ме­ри да­ју не­си­сте­ма­тич­но, да ни­су да­ти­ра­ни, да се ве­о­ма че­сто на­во­де уме­сто зна­че­ња екви­ва­ле­на­ти дру­гих је­зи­ка, за­тим да су при­ме­ри са­ста­вље­ни ин­ту­и­тив­но, за­тим да су раз­ли­ке ко­је по­сто­је из­ме­ђу ма­ке­дон­ског је­зи­ка у вре­ме на­ста­ја­ња РМЈ и да­нас по­сто­је ве­ли­ке раз­ли­ке и да се да­је не­ве­ро­до­стој­на сли­ка о ста­њу ма­ке­дон­ске лек­си­ке (По­по­ски 1998: 279-282). Р. Сти­јо­вић у ра­ду о ди­ја­ле­кат­ској лек­си­ци у РСА­НУ кон­ста­ту­је сле­де­ће: "Ми­слим да би у усло­ви­ма све раз­ви­је­ни­је ди­ја­лек­то­ло­ги­је и на­ра­ста­ју­ћег ин­те­ре­со­ва­ња за ди­ја­ле­кат­ску лек­си­ко­гра­фи­ју све ов­е и ова­кве ре­чи тре­ба­ло оста­ви­ти ди­ја­ле­кат­ским реч­ни­ци­ма и моно­гра­фи­ја­ма о по­је­ди­ним ди­ја­лек­ти­ма, а да би при из­ра­ди Ака­де­ми­ји­ног реч­ни­ка тре­ба­ло при­сту­пи­ти стро­жој се­лек­ци­ји ди­ја­ле­кат­ске гра­ђе. <...> На осно­ву до­са­да из­не­тог мо­гло би се за­кљу­чи­ти да ни­је­ оправ­да­но на­су­ми­це и без од­го­ва­ра­ју­ћих кри­те­ри­ју­ма пре­у­зима­ти сав лек­сич­ки ма­те­ри­јал ко­ји ну­де по­сто­је­ће збир­ке ре­чи или ди­ја­ле­кат­ски реч­ни­ци" (Сти­јо­вић 2000: 1124; 1126).

[227] Пре­ма Д. Шип­ки "po­se­ban sta­tus među glo­sa­ma ima­ju etimološke na­zna­ke, po­da­ci o zasvjedočenom ili pret­po­sta­vlje­nom po­ri­je­klu riječi. One se, na­i­me, od­no­se ne na upo­tre­bu, ne­go pri­je na značenje, ma­da i na nje­ga sa­mo po­sred­no. Etimološke se na­zna­ke po pra­vi­lu da­ju za riječi stra­nog po­ri­je­kla ili riječi ne­pro­zir­ne iz­vor­nim go­vor­ni­ci­ma određenog je­zi­ka. One va­ri­ra­ju u za­vi­sno­sti od ti­pa, na­mje­re i na­mje­ne rječnika i mo­gu da se kreću od pu­kog po­da­tka o je­zi­ku iz­vor­ni­ku do opsežnog pre­tre­sa­nja ula­ska da­te riječi u lek­si­kon. Na­rav­no, etimološki ko­men­tar za­sje­nju­je de­fi­ni­ci­ju u etimološkom rječniku" (Šipka 1998: 143).

[228] Ста­ри­ја лек­си­ко­гра­фи­ја (РБАН и др.) на­во­ди углав­ном пр­ви је­зик, нај­че­шће грч­ки и ла­тин­ски, док но­ви­ји реч­ни­ци (АР­БЕ, SCS) све ви­ше ука­зу­је на ла­нац је­зич­ког кон­так­та.

[229] http://lexigraph.nm.ru/kogn/kogn1.htm

[230] А. А. По­ли­кар­пов раз­ли­ку­је сле­де­ће тен­ден­ци­је: 1. тен­ден­ци­ју ка ре­а­ли­за­ци­ји ре­гулар­них асо­ци­ја­тив­них ве­за ме­ђу зна­че­њи­ма уну­тар ре­чи (Х. Па­ул, Б. Во­рен, С. Ул­ман, Ј. Д. Апре­сјан и др.); 2. тен­ден­ци­ју ка син­те­стет­ским асо­ци­ја­ци­ја­ма то­ком по­ја­ве но­вих зна­че­ња ре­чи (Џ. Ви­ли­јамс, С. Ул­ман), 3. тен­ден­ци­ју ка ап­страк­ти­ви­за­ци­ји зна­че­ња ре­чи у вре­ме­ну (П. Фа­смер, Л. Блум­филд, С. Ул­ман, Ј. С. Сте­па­нов и др.). 4. тен­ден­ци­ју ка гра­ма­ти­ка­ли­за­ци­ји лек­сич­ких је­ди­ни­ца то­ком њи­хо­вог по­сто­ја­ња у је­зи­ку; ауто­ном­не ре­чи до­би­ја­ју то­ком вре­ме­на по­лу­а­фик­сал­на и афик­сал­на свој­ства (Е. К. Тра­у­гот, Б. Хај­не, М. Ха­спел­мат, Л. Брин­тон и др.); 5. тен­ден­ци­ју ка су­бјек­ти­ви­за­ци­ји зна­че­ња ре­чи (К. Џа­берг, Х. Шреј­дер, С. Ул­ман, Г. А. ван Дон­ген, Е. Бен­ве­нист, Ј. С. Сте­па­нов, Е. К. Тра­у­гот, Д. Штајн и др.); 6. тен­ден­ци­ју ка та­бу­и­за­ци­ји и еуфе­ми­стич­ким за­ме­на­ма екс­пре­сив­них лек­сич­ких но­ми­на­ци­ја ( Ж. Ван­дри­ес, В. Ха­верс, Б. А. Ла­рин и др.); 7. тен­ден­ци­ју ка по­ве­ћа­њу фре­квент­но­сти упо­тре­бе ре­чи с об­зи­ром на њи­хов век по­сто­ја­ња (Ј. А. Тул­да­ва, М. В. Ара­пов); 8. тен­ден­ци­ју ка по­ве­ћа­њу бро­ја зна­че­ња ре­чи с об­зи­ром на њи­хов век по­сто­ја­ња (Ј. А. Тул­да­ва); 9. тен­ден­ци­ју ка де­е­ти­мо­ло­ги­за­ци­ји и упро­шћа­ва­њу мор­фем­ске струк­ту­ре ре­чи то­ком њи­хо­вог "ста­ре­ња" (И. А. Бо­ду­ен де Кур­те­не, Л. А. Бу­ла­хов­ски, Џ. К. Ципф, О. Е. Ол­шан­ски и др.); 10. тен­ден­ци­ју ка скра­ћи­ва­њу ду­жи­не ре­чи с об­зо­ром на њи­хов век (Џ. К. Ципф, Ј. К. Тул­да­ва); 11. тен­ден­ци­ју по­ве­зи­ва­ња од­у­ми­ра­ња ре­чи са ве­ли­чи­ном про­те­клог вре­ме­на ( М. Сво­деш); 12. тен­ден­ци­ју ка хо­мо­ни­ми­за­ци­ји и де­хо­мо­ни­ми­за­ци­ји лек­сич­ких је­ди­ни­ца са по­ве­ћа­њем пе­ри­о­да њи­хо­вог цир­ку­ли­са­ња у је­зи­ку (Жи­ле­рон, О. Ја­спер­сен, Л. В. Ма­ла­хов­ски) и др. (http://le­xi­graph.nm.ru/kogn/ kogn2.htm)

[231] Информацију о најновијим иновацијама у нашој теорији читалац може добити на сајту "Balkan rusistics" или на нашој интернет презентацији (www.ptt.yu/korisnici/j/o/joralbgd).

 

*Библиографију видети у књизи.

 

Homepage