Homepage

 

Јован Ајдуковић

 

О МОРФОЛОШКОЈ АДАПТАЦИЈИ ОСНОВНОГ ОБЛИКА ИЗМА*

 

In: К 75-летию со дня рождения проф. Пенки Филковой, Сборник научных трудов, Херон Прес ДОО, София, 2004: 125-136

 

УВОД

 

Је­зич­ки кон­так­ти су ка­ко лин­гви­стич­ка, та­ко и екс­тра­лин­гви­стич­ка ка­те­го­ри­ја. Ме­то­ди за њи­хо­во про­у­ча­ва­ње мо­гу би­ти оп­ште­лин­гви­стич­ки и не­лин­гви­стич­ки (нпр. со­ци­о­ло­шки, пси­хо­ло­шки). Осам­де­се­тих го­ди­на ХХ ве­ка гра­на лин­гви­сти­ке ко­ја се ба­ви је­зич­ким кон­так­ти­ма до­би­ја име кон­такт­на лин­гви­сти­ка (Nel­de 1983) или лин­гви­сти­ка је­зич­ких до­ди­ра (Filipović 1986). Од де­ве­де­се­тих го­ди­на у ра­до­ви­ма не­ких ру­ских и срп­ских ис­тра­жи­ва­ча све че­шће се сре­ће тер­мин кон­так­то­ло­ги­ја (Не­ро­знак, Панькин 1999; Па­нь­кин, Фи­лип­пов 1998; Ај­ду­ко­вић 1997; 2000, 2004). Лин­гви­стич­ка кон­так­то­ло­ги­ја је гра­на лин­гви­сти­ке ко­ја из­у­ча­ва ме­ха­ни­зме је­зич­ког кон­так­та два или ви­ше је­зи­ка под од­ре­ђе­ним дру­штве­но-исто­риј­ским усло­ви­ма и про­јек­ту­је мо­де­ле ко­ји те ме­ха­ни­зме оства­ру­ју (Ај­ду­ко­вић 2004: 78). Основ­ни кон­цепт лин­гви­стич­ке кон­так­то­ло­ги­је пред­ста­вља адап­та­ци­ја.

 

На срп­ском тлу је­зич­ким кон­так­ти­ма се од­у­век по­све­ћива­ло до­ста па­жње. Ме­ђу­тим, ка­ко је за кон­так­то­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња нео­п­ход­но има­ти те­о­ри­ју, ме­то­де и кор­пус, мо­гли би­смо ре­ћи да се нај­ве­ћи број ра­до­ва ни­је ба­вио је­зич­ким кон­так­ти­ма на си­стем­ски на­чин. Лек­сич­ко по­зајм­љи­ва­ње је пред­ста­вља­ло ви­ше кул­тур­ну, а ма­ње лин­гви­стич­ку по­ја­ву (в. нпр. Да­бић 1984; Јо­ва­но­вић 1987; Бу­гар­ски 1996; Бр­бо­рић 1996; Ва­сић 1996; Ма­ти­ја­ше­вић 1996; Стан­ко­вић 1996; Ла­лић 1997; Ивић 1998; Ми­ла­но­вић 1999; Ко­са­но­вић 2001). Ис­тра­жи­ва­чи су се нај­че­шће ба­ви­ли адап­та­ци­јом по­зајм­ље­ни­ца у нор­ма­тив­не свр­хе и њи­хо­вом ти­по­ло­ги­јом (нпр. Surdučki 1978; Сто­ја­но­вић 1988; Сти­јо­вић 1992; Ан­дрић 1996; По­по­вић 1997; Тер­зић 1999; Клајн 2000). У ве­ћи­ни ра­до­ва не­до­ста­ја­ли су кон­так­то­ло­шка те­о­ри­ја и ме­то­де, а по­не­где и кор­пус. Мо­гли би­смо ре­ћи да је ова­ква си­ту­а­ци­ја по­сле­ди­ца не­до­вољ­не раз­ви­је­но­сти лин­гви­стич­ке кон­так­то­ло­ги­је, али и ути­ца­ја ети­мо­ло­ги­је као гра­не лин­гви­сти­ке ко­ја се тра­ди­ци­о­нал­но ба­ви по­ре­клом ре­чи. 

 

Од 1992. го­ди­не у окви­ру на­шег про­јек­та "Сло­вен­ски је­зи­ци у кон­так­ту са ру­ским" по­ку­ша­ва­мо да ре­ин­тер­пре­ти­ра­мо и до­гра­ди­мо те­о­ри­ју је­зи­ка у кон­так­ту Е. Ха­у­ге­на, У. Вајн­рај­ха и Р. Фи­ли­по­ви­ћа и да та сво­ја те­о­риј­ска са­зна­ња при­ме­ни­мо у из­ра­ди кон­так­то­ло­шког реч­ник адап­та­ци­је ру­си­за­ма у ис­пи­ти­ва­ним је­зи­ци­ма.

 

У овом ра­ду по­за­ба­ви­ће­мо се раз­ли­чи­тим адап­тив­ним стра­те­ги­ја­ма ко­је омо­гу­ћа­ва­ју функ­ци­о­ни­са­ње иза­ма [1] (углавном ру­си­за­ма, у мањој мери ан­гли­ци­за­ма) на мор­фо­ло­шком ни­воу. Два су основ­на ме­то­до­ло­шка по­ступ­ка ко­ји ов­де при­ме­њу­је­мо: ре­ин­тер­пре­та­ци­ја кон­так­то­ло­шких пој­мо­ва и ино­ви­ра­ње те­о­ри­је. Илу­стра­тив­ни ма­те­ри­јал пре­у­зи­ма­мо из Кон­так­то­ло­шког реч­ни­ка адап­та­ци­је ру­си­за­ма (Ај­ду­ко­вић 2002) и Реч­ни­ка ан­гли­ци­за­ма у хр­ват­ском или срп­ском (Filipović 1990). 

 

ТРАН­СМОР­ФЕ­МИ­ЗА­ЦИ­ЈА

 

У теорији Р. Филиповића под тран­смор­фе­ми­за­ци­јом се под­ра­зу­ме­ва суп­сти­ту­ци­ја на мор­фо­ло­шкој рав­ни (Filipović 1979; 1986; 1995; 1999; Me­nac 1997; 1999). Про­цес тран­смор­фе­ми­за­ци­је за­сни­ва се на прет­по­став­ци да реч мо­же би­ти са­ста­вље­на од сло­бод­не мор­фе­ме и ве­за­не мор­фе­ме, да ве­за­на мор­фе­ма мо­же би­ти нул­та, док сло­бод­на мор­фе­ма са­мо­стал­но или у ком­би­на­ци­ји са су­фик­сом пред­ста­вља реч (Ha­u­gen 1969: 389; Filipović 1986: 119). У сту­ди­ји о ру­си­зми­ма у срп­ским и хр­ват­ским реч­ни­ци­ма тран­смор­фе­ми­за­ци­ју по­сма­тра­мо као фор­ми­ра­ње основ­ног об­ли­ка ру­си­зма (Ај­ду­ко­вић 1997: 66).

 

Си­стем адап­та­ци­је мо­де­ла на мор­фо­ло­шкој рав­ни пре­ма А. Ме­нац чи­не че­ти­ри еле­мен­та: а) основ­не тран­смор­фе­ми­за­ци­је; б) фор­ми­ра­ње основ­ног об­ли­ка ре­чи; ц) адап­та­ци­ја мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја; д) при­мар­не и се­кун­дар­не адап­та­ци­је (Me­nac 1998: 146). Основ­ни об­лик је об­лик но­ми­на­ти­ва јед­ни­не име­ни­це, об­лик но­ми­на­ти­ва јед­ни­не му­шког ро­да при­де­ва и об­лик ин­фи­ни­ти­ва гла­го­ла. У хр­ват­ском је­зи­ку овај по­след­њи об­лик "do­bi­va u pro­ce­su tran­smor­fe­mi­za­ci­je su­fik­se općeslavenskoga pod­ri­je­tla ili ta­kve ko­ji su složeni od domaćih i posuđenih ele­me­na­ta, a za­tim in­fi­ni­tiv­ni na­sta­vak" (Me­nac 1997: 304; 308). Пре­ма М. Сур­дуч­ком "од фор­ме ко­ју до­би­је по­зајм­ље­ни­ца у но­ми­на­ти­ву јед­ни­не за­ви­си­ће ње­но це­ло­куп­но да­ље по­на­ша­ње у мор­фо­ло­шком си­сте­му" при че­му адап­та­ци­ја ни­је "не­ка­кав сук­це­сив­ни про­цес у ко­јем пр­во до­ла­зи до адап­та­ци­је на­став­ком за вр­сту ре­чи, па за­тим на­став­ци­ма за род, број и па­деж. Адап­та­ци­ја је­сте је­дин­ствен акт ко­ји се од­и­гра­ва у тре­нут­ку по­зајм­љи­ва­ња или пре­ба­ци­ва­ња јед­не по­зајм­ље­ни­це из је­зи­ка да­ва­о­ца у је­зик при­ма­лац" (Surdučki 1978: 276). 

 

Р. Фи­ли­по­вић у те­о­ри­ју је­зи­ка у кон­так­ту уво­ди те­о­риј­ску ино­ва­ци­ју и ди­стинк­ци­ју: при­мар­ност и се­кун­дар­ност у адап­та­ци­ји (Filipović 1986: 60-64). При­мар­ну адап­та­ци­ју на мор­фо­ло­шком ни­воу про­ла­зе по­зајм­ље­ни­це ко­је се са мо­де­лом сла­жу по об­ли­ку (исп. ен­гле­ске мо­де­ле ba­njo, buf­fa­lo, bun­ga­low, wa­ter­po­lo, groggy, fer, bluff, drib­ble и срп­ске или хр­ват­ске ре­пли­ке bendžo, bu­fa­lo, bun­ga­lo, va­ter­po­lo, gro­gi, fer, ble­fi­ra­ti / ble­fo­va­ti / ble­fa­ti, dri­bla­ti). Се­кун­дарнa адап­та­цијa пред­ста­вља да­љу адап­та­ци­ју пре­ма мор­фо­ло­шком си­сте­му је­зи­ка при­ма­о­ца и то у прав­цу, на при­мер, про­ме­не у об­ли­ку (bun­ga­lov) ме­ња­ња име­ни­ца по па­де­жи­ма (bu­fa­lo > bu­fa­la), из­во­ђе­ња при­де­ва од основ­ног об­ли­ка (film > film­ski), по­сти­за­ња пер­фек­тив­но­сти гла­го­ла по­мо­ћу пре­фик­са (ble­fi­ra­ti > iz­ble­fi­ra­ti) итд. Пре­ма М. Сур­дуч­ком при­мар­на адап­та­ци­ја до­во­ди до по­ја­ве два ти­па по­зајм­ље­ни­ца: пра­вих по­зајм­ље­ни­ца, у ко­ји­ма до­ла­зи до про­из­вољ­не адап­та­ци­је не­ким на­став­ком (нпр. нул­тим на­став­ком), и хи­брид­них по­зајм­ље­ни­ца, у ко­ји­ма до­ла­зи до адап­та­ци­је суп­сти­ту­ци­јом на­став­ка мо­де­ла не­ким на­став­ком ре­пли­ке (Sur-dučki 1978: 276).

 

Пре­ма пр­вом прин­ци­пу мор­фо­ло­шке адап­та­ци­је је­зи­ци уоп­ште или углав­ном уоп­ште не ути­чу јед­ни на дру­ге у обла­сти мор­фо­ло­ги­је (Фи­ли­по­вић 1986: 116). Ха­у­ген сма­тра да се сва­ка по­зајм­ље­ни­ца мор­фо­ло­шки ана­ли­зи­ра по прин­ци­пи­ма је­зи­ка при­ма­о­ца и да се мо­ра мор­фо­ло­шки адап­ти­ра­ти (Ha­u­gen, 1969: 396-399). Та­ко схва­ћен про­цес адап­та­ци­је на мор­фо­ло­шкој рав­ни во­ди ка ана­ли­зи мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја по­је­ди­них вр­ста ре­чи и до из­у­ча­ва­ња оних мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја по ко­ји­ма се је­зик при­ма­лац и је­зик да­ва­лац раз­ли­ку­ју. У. Вајн­рајх је фор­му­ли­сао дру­ги прин­цип мор­фо­ло­шке адап­та­ци­је пре­ма ко­ме је ре­дак тран­сфер ве­за­них мор­фе­ма (Weinreich 1953: 31) што зна­чи да се у не­ким европ­ским је­зи­ци­ма ипак мо­гу на­ћи "pri­mje­ri tran­sfe­ra ve­za­nih mor­fe­ma, ali su to rjeđi slučajevi ko­ji se ja­vlja­ju pod spe­ci­jal­nim uvje­ti­ma" (Filipović 1986: 116). За раз­ли­ку од ве­за­них мор­фе­ма, сло­бод­не мор­фе­ме се мо­гу пре­у­зи­ма­ти без огра­ни­че­ња јер су део лек­си­ке којa је отво­рен си­стем (Filipović 1986: 117). Пре­ма С. То­ма­сон фо­но­ло­шка и мор­фо­син­так­сич­ка пра­ви­ла се мо­гу по­зајм­љи­ва­ти из јед­ног је­зи­ка у дру­ги. Ме­ха­ни­зми тран­сфе­ра пра­ви­ла још увек ни­су до­вољ­но из­у­че­ни (Thomason 2001; Ај­ду­ко­вић 2004: 39).

 

Бу­ду­ћи да се основ­ни мор­фо­ло­шки об­лик по­зајм­ље­ни­це са­сто­ји од сло­бод­не мор­фе­ме или ком­би­на­ци­је сло­бод­не и ве­за­не мор­фе­ме, тран­смор­фе­ми­за­ци­ја је пр­ва лин­гви­стич­ка опе­ра­ци­ја ко­ја ре­гу­ли­ше фор­ми­ра­ње основ­ног об­лика по­зајм­ље­ни­це (Filipović 1986: 118). Филиповић раз­ли­ку­је три ти­па тран­смор­фе­ми­за­ци­је англицизама: нул­ту, ком­про­ми­сну и пот­пу­ну.

 

Нул­та тран­смор­фе­ми­за­ци­ја пред­ста­вља пре­у­зи­ма­ње мо­де­ла у је­зик при­ма­лац као сло­бод­не мор­фе­ме и нул­те ве­за­не мор­фе­ме. Код та­квих по­зај-мље­ни­ца не до­ла­зи до адап­та­ци­је основ­ног об­ли­ка. Да би их мор­фо­ло­шки си­стем је­зи­ка при­ма­о­ца пре­у­зео без про­ме­не оне мо­ра­ју прет­ход­но да про­ђу адап­та­ци­ју на фо­но­ло­шком ни­воу (исп. енгл. brid­ge, cup, nylon и срп. хр. bridž, kap, naj­lon) (Filipović 1986: 119). У окви­ру нул­те тра­смор­фе­ми­за­ци­је ја­вља­ју се ино­ва­ци­је у ди­стри­бу­ци­ји фо­не­ма (у срп., хрв. нпр. фи­нал­но -i, -u или фи­нал­не кон­со­нант­ске гру­пе). Пре­ма А. Ме­нац (Me­nac 1998: 146) нул­та тран­смор­фе­ми­за­ци­ја се про­во­ди ка­да се нпр. ен­гле­ски мо­дел са­сто­ји од сло­бод­не мор­фе­ме без су­фик­са, "te se u ta­kvom ob­li­ku pre­u­zi­ma u ru­ski je­zik kao pri­ma­lac" (нпр. енгл. cent и рус. цент). Овој гру­пи при­па­да­ју и име­ни­це чи­ји за­вр­ше­так ни­је ти­пи­чан за је­зик при­ма­лац (нпр. енгл. ta­boo и рус. та­бу), као и ма­ли број при­де­ва (фер, гро­ги, сек­си) "ko­ji se teško ukla­pa­ju u pri­djev­ski su­stav jer su zbog svo­je ne­pro­mjen­lji­vo­sti lišeni mogućnosti da izražavaju osnov­na pri­djev­ska značenja ro­da, bro­ja i padeža" (Me­nac 1997: 310).  

 

У то­ку дру­гог ни­воа мор­фо­ло­шке суп­сти­ту­ци­је или ком­про­ми­сне тран­смор­фе­ми­за­ци­је по­зајм­ље­ни­ца за­др­жа­ва су­фикс (ве­за­ни мор­фем) из је­зи­ка да­ва­о­ца ко­ји је тран­сфо­не­ми­зи­ран, али ко­ји ни­је у скла­ду са мор­фо­ло­шким си­сте­мом је­зи­ка при­ма­о­ца. Овај об­лик се мо­же ин­те­гри­са­ти да­љом адап­та­ци­јом у си­стем је­зи­ка при­ма­о­ца (исп. енгл. bo­xer, drib­bler, far­mer, sprin­ter и срп., хрв. bok­ser, dri­bler, far­mer, sprin­ter). Ком­про­ми­сну тран­смор­фе­ми­за­ци­ју про­ла­зе псе­у­до­ан­гли­ци­зми ти­па те­ни­сер, ауто­сто­пер (Filipović 1986: 122).

 

Пот­пу­на тран­смор­фе­ми­за­ци­ја пред­ста­вља адап­та­ци­ју ве­за­не мор­фе­ме је­зи­ка да­ва­о­ца ко­ја не од­го­ва­ра мор­фо­ло­шком си­сте­му је­зи­ка при­ма­о­ца ве­за­ном мор­фе­мом (су­фик­сом) исте функ­ци­је и зна­че­ња из ин­вен­та­ра је­зи­ка при­ма­о­ца (исп. енгл. bo­xer и срп., хрв. bok­ser и хр­ват­ско boksač; Filipović 1986: 123). Мо­дел мо­же да пре­ђе ди­рект­но у ре­пли­ку без пре­ла­ска пр­во у ком­про­ми­сну репли­ку (исп. енгл. stri­ker - срп., хрв. štrajkač).

 

Оп­шту те­о­ри­ју тран­смор­фе­ми­за­ци­је ре­ин­тер­пре­ти­ра­ли смо и ино­ви­ра­ли у мо­но­гра­фи­ји о ру­си­зми­ма у срп­ско­хр­ват­ским реч­ни­ци­ма (Ај­ду­ко­вић 1997: 54-57). Глав­ну из­ме­ну Ха­у­ген-Фи­ли­по­ви­ће­ве те­о­ри­је тран­смор­фе­ми­за­ци­је пред­ста­вља ве­зи­ва­ње адап­та­ци­је основ­ног мор­фо­ло­шког об­ли­ка по­је­ди­них вр­ста ре­чи за тран­смор­фе­ми­за­ци­ју, раз­два­ја­ње тран­смор­фе­ми­за­ци­је од тран­сде­ри­ва­ци­је, као и ве­зи­ва­ње адап­та­ци­је гра­ма­тич­ких ка­те­го­ри­ја за тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ју. Да­кле, кон­так­то­ло­шка ана­ли­за основ­ног мор­фо­ло­шког об­ли­ка по­ла­зи од ана­ли­зе ре­чи као ску­па сло­бод­них (део ре­чи без на­став­ка) и ве­за­них мор­фе­ма (на­ста­ва­ка за об­лик). У за­ви­сно­сти од то­га ко­ја од ове две мор­фе­ме под­ле­же адап­та­ци­ји, раз­ли­ку­је­мо нул­ту, ком­про­ми­сну и сло­бод­ну тран­смор­фе­ми­за­ци­ју.

 

Нул­та тран­смор­фе­ми­за­ци­ја (Мо) пред­ста­вља пре­но­ше­ње мор­фем­ски не­а­дап­ти­ра­не сло­бод­не и ве­за­не мор­фе­ме мо­де­ла (исп. рус. агит­проп, ата­ман, гимн, охот­но, зем­ство, ло­со­сь, строг, бе­ло­би­лет­ник, књиж­ка, не­по­нят­но, не­по­сред­ствен­но  и срп. агит­проп, ата­ман, гимн, охот­но, зем­ство, ло­сос, строг, бје­ло­би­љет­ник, књи­шка, не­по­њат­но, не­по­сред­стве­но).

 

Ком­про­ми­сна тран­смор­фе­ми­за­ци­ја пред­ста­вља спој мор­фем­ски не­а­дап­ти­ра­не сло­бод­не мор­фе­ме мо­де­ла и ве­за­не мор­фе­ме је­зи­ка при­ма­о­ца (исп. рус. по­лу­чи­ть, без­мол­вный, бес­сла­ви­ть, ша­шки, би­рю­за, под­ра­зу­ме­ва­ть, пред­сто­я­ть, обо­дри­ть, пре­до­хра­ни­ть, при­смо­тр, снис­хо­ди­ть и срп. по­лу­чи­ти, без­мол­вни, бе­сла­ви­ти, ша­шке, бир­јуз, под­ра­зу­ме­ва­ти, пред­сто­ја­ти, обо­дри­ти, пре­до­хра­ни­ти, при­смо­тра, снис­хо­ди­ти).           

 

Сло­бод­на тран­смор­фе­ми­за­ци­ја пред­ста­вља спој мор­фем­ски из­ме­ње­не (адап­ти­ра­не) сло­бод­не мор­фе­ме је­зи­ка при­ма­о­ца и ве­за­не мор­фе­ме је­зи­ка да­ва­о­ца или је­зи­ка при­ма­о­ца (исп. рус. ле­ту­чий, до­блест­ный, вен­це­но­сец, не­бре­жный, уро­ве­нь, кор­сак, ко­вар­ный, ко­вёр, ма­га­ры­чь, не­по­ря­док, не­по­ря­до­чен и срп. ле­ту­шти, до­бле­стан, вен­це­но­сац, не­бре­жљив, ура­вањ, кор­зак, ко­ва­ран, ко­вар, мо­го­рић, не­по­ре­дак, не­по­ре­да­чан).

 

У нашим последњим истраживањима увели смо две иновације у теорији: појаснили смо по­јам сло­бод­на мор­фе­ма и ре­де­фи­ни­сали по­јам при­мар­на и се­кун­дар­на адап­та­ци­ја (Ајдуковић 2002: 157; Ајдуковић 2004: 171).

 

Пре­ма Е. Ха­у­ге­ну основ­ни об­лик ре­чи се мо­же са­сто­ја­ти од сло­бод­не мор­фе­ме и нул­те ве­за­не мор­фе­ме, као и од сло­бод­не мор­фе­ме и ве­за­не мор­фе­ме (Ha­u­gen 1969: 389). Пре­ма Р. Фи­ли­по­ви­ћу по­зајм­ље­ни­це се ин­те­гри­шу у мор­фо­ло­шки си­стем је­зи­ка при­ма­о­ца по­сле про­це­са тран­сфо­не­ми­за­ци­је (Filipović 1986: 119) и то са­мо на­ста­ва­ка али не и осно­ва. Та­ко нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју про­ла­зе ен­гле­ске по­зајм­ље­ни­це bridž, kap, ska­ut (brid­ge [brid¦], cup [cvp], sco­ut [scaªt]) јер се њи­хо­ва адап­та­ци­ја про­во­ди по фор­му­ли: сло­бод­на мор­фе­ма + нул­та ве­за­на мор­фе­ма. Да­кле, основ­ни об­лик мо­де­ла се ин­те­гри­ше у мор­фо­лошки си­стем је­зи­ка при­ма­о­ца без ика­кве про­ме­не (Filipović 1986: 120). Пи­та­ње квали­те­та сло­бод­не морфе­ме ниг­де се не по­ста­вља.

 

Пре­ма на­шој те­о­ри­ји адап­та­ци­је из 1997. го­ди­не (Ај­ду­ко­вић 1997: 55) нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју про­ла­зе русизми са не­а­дап­ти­ра­ном сло­бод­ном мор­фе­мом и нул­том ве­за­ном мор­фе­мом мо­де­ла. Сло­бод­ну про­ла­зе русизми са мор­фем­ски из­ме­ње­ном (адап­ти­ра­ном) сло­бод­ном мор­фе­мом је­зи­ка при­ма­о­ца и ве­за­ном мор­фе­мом или је­зи­ка да­ва­о­ца или је­зи­ка при­ма­о­ца. Ка­ко русизми пр­во про­ла­зе кроз фо­но­ло­шку адап­та­ци­ју, по­ста­вља се пи­та­ње на осно­ву ког на­чи­на фор­ми­ра­ња фо­но­ло­шког об­ли­ка изма се од­ре­ђу­је тип адап­та­ци­је основ­ног мор­фо­ло­шког об­ли­ка и адап­ти­ра­ност од­но­сно не­а­дап­ти­ра­ност сло­бодних мор­фе­ма: да ли на осно­ву из­го­во­ра или на осно­ву ор­то­гра­фи­је или мо­жда на осно­ву ком­би­но­ва­ног на­чи­на.

 

Узме­мо ли го­ре­спо­ме­ну­тe ен­гле­ске при­ме­ре за­па­зи­ће­мо да, уко­ли­ко се тран­смор­фе­ми­за­ци­ја од­ре­ди на осно­ву из­го­во­ра, англицизми бриџ, кап и скаут [brid¦],, [cvp] и [scaªt] (ина­че ком­про­ми­сне ре­пли­ке) про­ла­зе нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју и од­го­ва­ра­ју по об­ли­ку име­ни­ца­ма му­шког ро­да на кон­со­нант. Ме­ђу­тим, уко­ли­ко се тран­смор­фе­ми­за­ци­ја од­ре­ди на осно­ву ор­то­гра­фи­је или не­ког ком­би­но­ва­ног на­чи­на, та­да се англицизми адап­ти­ра­ју у bridž, kap, ska­ut сло­бод­ном тран­смор­фе­ми­за­ци­јом по фор­му­ли: из­ме­ње­на (адап­ти­ра­на) сло­бод­на мор­фе­ма је­зи­ка при­ма­о­ца + ве­за­на мор­фе­ма или је­зи­ка да­ва­о­ца или је­зи­ка при­ма­о­ца (у овом слу­ча­ју нул­та ве­за­на мор­фе­ма је­зи­ка да­ва­о­ца). Да­кле, у де­фи­ни­ци­ју тран­смор­фе­ми­за­ци­је уно­си­мо на­чин фор­ми­ра­ња ор­то­гра­фи­је сло­бод­не и ве­за­не мор­фе­ме изма.  

 

1. Нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју (Мо) про­ла­зе изми ко­је се са­сто­је од сло­бод­не мор­фе­ме мо­де­ла (ко­ја мо­же би­ти адап­ти­ра­на према из­го­во­ру и ор­то­гра­фи­ји мо­де­ла или према ком­би­на­ци­ји из­го­во­ра и ор­то­гра­фи­је) и нулте ве­за­не мор­фе­ме мо­де­ла или везане морфеме модела адаптиране према ортографији.

Ен­гле­ске ре­чи brid­ge, cup, sco­ut адап­ти­ра­ју се у bridž, kap, ska­ut нул­том тран­смор­фе­ми­за­ци­јом по фор­му­ли: тран­сфо­не­ми­зи­ра­на пре­ма из­го­во­ру сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла + нул­та ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла. С дру­ге стране, англицизми боксер, дриблер и тренинг (bo­xer ('bok­se), drib­bler ('drïble), tra­i­ning ('treïnï§)) адап­ти­ра­ју основ­ни мор­фо­ло­шки об­лик по формули тран­сфо­не­ми­зи­ра­на пре­ма из­го­во­ру и ортографији сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла + нулта ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла [2]. Да­кле, сви на­ве­де­ни мо­де­ли се ин­те­гри­шу у мор­фо­ло­шки си­стем срп­ског  и хр­ват­ског је­зи­ка без про­ме­не.

 

Русизми бур­лак, ба­ћу­шка, бед­њак, бла­го­у­строј­ство адап­ти­ра­ју се нул­том тран­смор­фе­ми­за­ци­јом. Ру­си­зам бур­лак се тран­смор­фе­ми­зи­ра по фор­му­ли: сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла адап­ти­ра­на пре­ма ор­то­гра­фи­ји + нул­та ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла; русизам ба­ћу­шка се тран­смор­фе­ми­зи­ра по фор­му­ли: сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла адап­ти­ра­на пре­ма из­го­во­ру + ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла (-а); ру­си­зам бед­њак адап­ти­ран је по мо­де­лу: сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла адап­ти­ра­на пре­ма из­го­во­ру и ор­то­гра­фи­ји + нул­та ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла; ру­си­зам бла­го­у­строј­ство тран­смор­фе­ми­зи­ран је по фор­му­ли: сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла адап­ти­ра­на пре­ма ор­то­гра­фи­ји + ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла (-о).

 

Про­це­сом нул­те тран­смор­фе­ми­за­ци­је об­у­хва­ће­ни су plu­ra­lia и sin­gu­la­ria tan­tum је­зи­ка при­ма­о­ца ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју исти та­кви об­ли­ци у је­зи­ку да­ва­о­цу. Адап­та­ци­ја се про­во­ди по фор­му­ли тран­сфо­не­ми­зи­ра­на сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла + нул­та ве­за­на мор­фе­ма мо­де­ла (срп. че­ре­вич­ки пре­ма рус. че­ре­вич­ки).

 

2. Де­ли­мич­ну или ком­про­ми­сну тран­смор­фе­ми­за­ци­ју (М1) про­ла­зе изми ко­ји се са­сто­је од сло­бод­не мор­фе­ме мо­де­ла адап­ти­ра­не пре­ма из­го­во­ру, ор­то­гра­фи­ји или комбиновано и ве­за­не мор­фе­ме је­зи­ка при­ма­о­ца.

 

Овај тип адап­та­ци­је про­шли су ан­гли­ци­зми џунгла (jun­gle-0), фарма (farm-0) и стјуардеса (ste­war­dess-0) по фор­му­ли: ен­гле­ска сло­бод­на мор­фе­ма адап­ти­ра­на пре­ма из­го­во­ру и ор­то­гра­фи­ји (стјуардеса, џунгла) или пре­ма ор­то­гра­фи­ји (фарма) + ве­за­на мор­фе­ма -а. 

 

Ру­си­зми ака­де­ми­че­ски (< рус. ака­де­ми­че­ский), без­ум­ство­ва­ти (< рус. без­ум­ство­ва­ть), бир­јуз (< рус. би­рю­за), бо­ко­ви (< рус. бо­ко­вой), во­ста­ти (< рус. вос­ста­ть), да­тељ­ни (< рус. да­те­ль­ный) адап­ти­ра­ни су по фор­му­ли: сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла адап­ти­ра­на или пре­ма из­го­во­ру и ор­то­гра­фи­ји (во­ста­ти, да­тељ­ни)или пре­ма ор­то­гра­фи­ји (ака­де­ми­че­ски, без­ум­ство­ва­ти, бир­јуз, бо­ко­ви) + ве­за­на мор­фе­ма је­зи­ка при­ма­о­ца (ака­де­ми­че­ски (-и), без­ум­ство­ва­ти (-ти), бир­јуз (-0), бо­ко­ви (-и), во­ста­ти (-ти), да­тељ­ни (-и)).

 

3. Сло­бод­ну тран­смор­фе­ми­за­ци­ју (М2) про­ла­зе изми ко­ји се састоје од адап­ти­ра­не сло­бод­не мор­фе­ме мо­де­ла и ве­за­не мор­фе­ме је­зи­ка да­ва­о­ца или је­зи­ка при­ма­о­ца.

 

Хрватски англицизми boksač и štrajkaš добијени су по фор­му­ли: адап­ти­ра­на сло­бод­на мор­фе­ма мо­де­ла + хр­ват­ска нул­та ве­за­на мор­фе­ма. Овај тип тран­смор­фе­ми­за­ци­је про­шли су ан­гли­ци­зми pre­di­bla­ti, par­la­men­ta­rac, supersoničan, uti­li­ta­ri­zam, ma­pe­to­vac, mju­zik­ho­lov­ski итд. У свим овим при­ме­ри­ма сло­бод­на мор­фе­ма је адап­ти­ра­на пре­ма си­сте­му срп­ског је­зи­ка, а ве­за­на мор­фе­ма је у не­ким при­ме­ри­ма нул­та. Сло­бод­ном тран­смор­фе­ми­за­ци­јом адап­ти­ра­ни су ру­си­зми бди­те­лан, бе­ло­гар­де­јац, бе­си­ље.

 

Пре­ма Р. Фи­ли­по­ви­ћу при­мар­не про­ме­не се ја­вља­ју од мо­мен­та тран­сфе­ра мо­де­ла у је­зик при­ма­лац све до ин­те­гра­ци­је, док се се­кун­дар­не про­ме­не ја­вља­ју на ре­пли­ци од мо­мен­та ин­те­гра­ци­је (Filipović 1986: 56). Као при­мер за при­мар­ну адап­та­ци­ју на мор­фо­ло­шком ни­воу Р. Фи­ли­по­вић на­во­ди англицизме bendžo, bu­fa­lo (енгл. ba­njo ['bænd¦eu] и buf­fa­lo ['bvfe­le­u]). Ова два при­ме­ра про­ла­зе се­кун­дар­ну адап­та­ци­ју ка­да су, на при­мер, у ге­ни­ти­ву јед­ни­не: bendža и bu­fa­la. У то­ку се­кун­дар­не адап­та­ци­је гла­го­ли по­мо­ћу пре­фик­са ис­ка­зу­ју пер­фек­тив­ност: енгл. bluff > срп. хр. iz­ble­fi­ra­ti, od­ble­fi­ra­ti, za­ble­fi­ra­ti. При­де­ви по­мо­ћу при­дев­ских фор­ма­на­та до­би­ја­ју сва обе­леж­ја је­зи­ка при­ма­о­ца: енгл. bar > срп. хрв. bar­ski; енгл. club > срп. хрв. klup­ski; енгл. film > срп. хр. film­ski (Filipović 1986: 61-63).

 

У Филиповићеву те­о­ри­ју о при­мар­ној и се­кун­дар­ној адап­та­ци­ји уно­си­мо кри­те­ри­јум тран­смор­фе­ми­за­ци­је. 

 

Тако, основ­ни об­лик срп­ског ру­си­зма Ан­гли­ја (РСА­НУ118) про­ла­зи при­мар­ну (при­мар­но-тер­ци­јар­ну) адап­та­ци­ју јер се адап­ти­ра нул­том тран­смор­фе­ми­за­ци­јом и за­др­жа­ва све мор­фо­ло­шке ка­рак­те­ри­сти­ке ру­ске име­ни­це Ан­глия (жен­ски род, на­ста­вак -а, но­ми­на­тив јед­ни­не). При­дев ан­глиј­ски (РСА­НУ118), ко­ји мо­же да бу­де пре­у­зет ди­рект­но или из­ве­ден од основ­ног об­ли­ка, де­ли­мич­но се тран­смор­фе­ми­зи­ра и про­ла­зи се­кун­дар­ну (се­кун­дар­но-тер­ци­јар­ну) адап­та­ци­ју јер има све осо­би­не срп­ских при­де­ва (род, број, па­деж). Име­ни­ца Ан­гли­ча­нин (РСА­НУ118) про­ла­зи при­мар­ну адап­та­ци­ју и нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју. Се­кун­дар­ну адап­та­ци­ју на мор­фо­ло­шком ни­воу про­ла­зе сле­де­ћи ру­си­зми: нич­то­жан, не­на­ви­стан, по­дро­бан, про­сто­ср­да­чан, су­је­вер­је.

 

У срп­ском је­зи­ку при­мар­но се адап­ти­ра онај гла­гол­ски ру­си­зам (и пред­ста­вља ком­про­ми­сну ре­пли­ку) ко­ји про­ла­зи нул­ту тран­смор­фе­ми­за­ци­ју (исп. рус. про­из­ве­сти и срп. произвести). Се­кун­дар­но се адап­ти­ра ру­си­зам ко­ји про­ла­зи де­ли­мич­ну или сло­бод­ну тран­смор­фе­ми­за­ци­ју сло­бод­не мор­фе­ме односно чи­ји је ин­фи­ни­тив­ни на­ста­вак сло­бод­но тран­сфо­не­ми­зи­ран (исп. рус. цар­ство­ва­ть и срп. царствовати).

 

ТРАНСМОРФОЛОГИЗАЦИЈА

 

Пр­ви пут се по­јам тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ја спо­ми­ње у на­шој мо­но­гра­фи­ји о ру­си­зми­ма у срп­ским и хр­ват­ским реч­ни­ци­ма (Ај­ду­ко­вић 1997: 57). Под тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­јом под­ра­зу­ме­ва­мо адап­та­ци­ју мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја и вр­ста ре­чи ру­си­за­ма.

 

Р. Фи­ли­по­вић ин­тер­пре­ти­ра Ха­у­ге­нов основ­ни прин­цип на сле­де­ћи на­чин: "Kad se po­je­di­na riječ im­por­ti­ra, ona pri­ma na­stav­ke ko­je zah­ti­je­va je­zik prima­lac da bi se osjećala kao riječ to­ga je­zi­ka i da bi izražavala ka­te­go­ri­ju nje­go­va susta­va. <...> Kad se istražuje adap­ta­ci­ja po­je­di­nih vr­sta riječi, ana­li­zi­ra­ju se nji­ho­ve mor-fološke ka­te­go­ri­je, i to po­seb­no one po ko­ji­ma se je­zik da­va­lac raz­li­ku­je od je­zi­ka prima­o­ca" (Filipović 1986: 117). Упра­во ова­ква ин­тер­пре­та­ци­ја Ха­у­ге­но­вог основ­ног прин­ци­па ко­јим се ре­гу­ли­ше адап­та­ци­ја на мор­фо­ло­шком ни­воу по­твр­ђу­је нео­п­ход­ност раз­ли­ко­ва­ња тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­је од тран­смор­фе­ми­за­ци­је. За раз­ли­ку од тран­смор­фе­ми­за­ци­је ко­јом се утвр­ђу­је сте­пен адап­та­ци­је основ­ног мор­фо­ло­шког об­ли­ка изма од­но­сно ко­јом се ре­гу­ли­ше адап­та­ци­ја мор­фе­ма, тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ја по­ла­зи од об­лич­ких осо­би­на за­сно­ва­них на гра­ма­тич­ким ка­те­го­ри­ја­ма по­је­ди­них вр­ста ре­чи. Дру­гим ре­чи­ма тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­јом се утвр­ђу­је при­ме­на за­ко­на мор­фо­ло­ги­је је­зи­ка при­ма­о­ца на основ­ни об­лик ру­си­зма.

 

Про­це­си тран­смор­фе­ми­за­ци­је и тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­је пред­ста­вља­ју је­дин­ствен си­стем адап­та­ци­је на мор­фо­ло­шком ни­воу ко­јим су об­у­хва­ће­ни фор­ми­ра­ње основ­ног об­ли­ка изма, ускла­ђи­ва­ње мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја је­зи­ка да­ва­о­ца и је­зи­ка при­ма­о­ца, те ин­те­гра­ци­ја ру­си­зма у си­стем про­мен­љи­вих или не­про­мен­љи­вих об­ли­ка је­зи­ка при­ма­о­ца (Filipović 1986: 118). Та­ко адап­та­ци­ја жен­ског ро­да име­ни­це агит­ка ре­гу­ли­ше се про­це­сом тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­је, док се адап­та­ци­ја ње­не сло­бод­не и ве­за­не мор­фе­ме ре­гу­ли­ше про­це­сом тран­смор­фе­ми­за­ци­је. Из­два­ја­ње ова два про­це­са уну­тар је­дин­стве­ног си­сте­ма адап­та­ци­је на мор­фо­ло­шком ни­воу "про­ис­ти­че из по­тре­бе са­мо­стал­ни­јег при­ла­за адап­та­ци­ји не­ких мор­фо­ло­шких ка­рак­те­ри­сти­ка ру­си­за­ма" (Ај­ду­ко­вић 1997: 57).

 

У за­ви­сно­сти од сте­пе­на по­кла­па­ња мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја и вр­ста ре­чи раз­ли­ку­је­мо нул­ту (ТМ0), де­ли­мич­ну (ТМ1) и сло­бод­ну (ТМ2) тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ју. 

 

1. Нултом трансморфологизацијом именичког рода адаптирају се русизми који имају исти род као и одговарајући модели укључујући и крајње гласове на које се завршавају (рус. агитпроп, срп. агитпроп; рус. богоискатель и срп. богоискатељ). Делимичном трансморфологизацијом рода адаптирају се русизми који се са моделом поклапају у роду, али не и у гласовима на које се завршавају (рус. вождь и срп. вожд). Слободном трансморфологизацијом именичког рода адаптирају се русизми који имају другачији род него модел (рус. грипп, валенок и срп. грипа, ваљенка).

 

2. Нултом трансморфологизацијом именичког броја обухваћени су русизми који се са моделом поклапају у броју (рус. художник и срп. художник). Код делимичне трансморфологизације именичког броја русизам у односу на модел има само један број, најчешће номинатив множине (рус. деньги и срп. ђењги). Слободном трансморфологизацијом броја адаптирају се русизми који се разликују од модела у категорији броја (рус. домино, срп. домине).

 

3. Нултом трансморфологизацијом об­у­хва­ће­ни су придевски ру­си­зми нео­д­ре­ђе­ног ви­да или крат­ки об­ли­ци придевских ру­си­за­ма ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју крат­ки об­ли­ци ру­ског при­де­ва. Срп­ски русизам и ру­ски мо­де­л сла­жу се у су­фик­су ко­ји­ма се осно­ве за­вр­ша­ва­ју као и у нул­том на­став­ку (срп. беш­чи­слен, бла­го­че­стив). Делимичном трансморфологизацијом се ду­жи об­лик мо­де­ла суп­сти­ту­и­ше од­ре­ђе­ним или нео­д­ре­ђе­ним ви­дом од­но­сно ду­жим или крат­ким об­ли­ком ру­си­зма. Ру­си­зми оба ви­да пре­у­зи­ма­ју иден­ти­чан су­фикс ду­жег об­ли­ка, док при­дев­ски на­ста­вак -ый/-ий из­о­ста­вља­ју (срп. ака­де­ми­че­ски, без­мол­вни, зва­тељ­ни, брон­зов). Ру­си­зми нео­д­ре­ђе­ног ви­да (или крат­ки об­ли­ци) се мо­гу раз­ли­ко­ва­ти од крат­ког об­ли­ка мо­де­ла у су­фик­су ко­јим се за­вр­ша­ва­ју осно­ве, али не и у на­став­ку ко­ји је у оба је­зи­ка нул­ти (исп. рус. без­лю­ден, бла­го­вре­ме­нен, тро­га­те­лен, чув­стви­те­лен и срп. без­љу­дан, бла­го­вре­мен, тро­га­те­лан, чув­стви­те­лан). Слободном трансморфологизацијом адап­ти­ра­ју се ру­си­зми од­ре­ђе­ног ви­да (или ду­жи об­ли­ци) ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју ру­ски крат­ки при­де­ви, за­тим ру­си­зми нео­д­ре­ђе­ног ви­да (или крат­ки об­ли­ци) ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју ру­ски ду­жи при­де­ви (рус. бра­но­но­сан; бес­пар­ти­јан).

 

4. Нул­том тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­јом гла­гол­ског ви­да адап­ти­ра­ју се гла­гол­ски ру­си­зми ко­ји се са мо­де­лом сла­жу у ви­ду (срп. за­ма­ра­ти, бо­го­тво­ри­ти, бољ­ше­ви­зи­ра­ти). Де­ли­мич­ном тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­јом гла­гол­ског ви­да адап­ти­ра­ју се дво­вид­ски ру­си­зми ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју ру­ски мо­де­ли свр­ше­ног или не­свр­ше­ног ви­да, као и ру­си­зми свр­ше­ног или не­свр­ше­ног ви­да ко­ји­ма од­го­ва­ра­ју дво­вид­ски мо­де­ли и ко­ји те­же да гла­гол­ски вид мор­фо­ло­шки озна­че (за­то их свр­ста­ва­мо у ком­про­ми­сне ре­пли­ке) (срп. бла­го­да­ри­ти, са­др­жа­ти). Сло­бод­ном тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­јом гла­гол­ског ви­да адап­ти­ра­ју се гла­гол­ски ру­си­зми ко­ји се не по­ду­да­ра­ју са мо­де­лом у по­гле­ду ка­те­го­ри­је ви­да (срп. во­о­ру­жа­ти, пред­сто­ја­ти).

 

Тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ја је по­ја­ва адап­та­ци­је име­ни­ца, при­де­ва, гла­го­ла и дру­гих вр­ста ре­чи у је­зи­ку при­ма­о­цу. Тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ја об­у­хва­та и пре­ла­зак гла­гол­ских при­де­ва у при­де­ве, (исп. рус. на­стро­ен­ный, -стро­ен и срп. на­стро­јен), про­цес суп­стан­ти­ва­ци­је (исп. рус. бес­при­зор­ный, -рен и срп. бес­при­зо­ран), за­тим обра­зо­ва­ње при­де­ва са зна­че­њем ис­ти­ца­ња осо­би­не у нај­ве­ћој ме­ри по­мо­ћу си­фик­са -ајш-/-айш- и -ейш- по мо­де­лу ру­ског про­стог су­пер­ла­ти­ва прем­да се у српском су­пер­ла­тив гра­ди по­мо­ћу пре­фик­са нај- (у срп­ском) (исп. рус. вы­со­ча­й­ший и срп. ви­со­чај­ши) итд. Изам мо­же има­ти са­мо је­дан мо­дел и при­па­да­ти са­мо јед­ној вр­сти ре­чи.

 

При­мар­на адап­та­ци­ја на­сту­па он­да, ка­да мо­дел при пре­ла­ску у изам не ме­ња вр­сту ре­чи, тј. ру­ска име­ни­ца да­је име­нич­ки ру­си­зам, ру­ски гла­гол да­је гла­гол­ски ру­си­зам итд. У се­кун­дар­ној адап­та­ци­ји до­ла­зи до про­ме­не вр­сте ре­чи у је­зи­ку при­ма­о­цу, нпр. ру­ски гла­гол да­је у је­зи­ку при­ма­о­цу гла­гол­ски ру­си­зам, а за­тим се из ње­га раз­ви­је име­нич­ки ру­си­зам (исп. Fink 1994: 163).

 

На крају бисмо могли рећи да мор­фо­ло­шка адап­та­ци­ја мо­же да за­ви­си од ста­рих тен­ден­ци­ја у је­зи­ку при­ма­о­цу (да ли се гра­ма­тич­ки род ру­си­за­ма од­ре­ђу­је пре­ма ње­го­вим за­вр­ше­ци­ма, или се чу­ва гра­ма­тич­ки род је­зи­ка да­ва­о­ца), од не­по­сред­ног, не­пре­кид­ног ути­ца­ја ла­тин­ског и грч­ког је­зи­ка односно од ути­ца­ја је­зи­ка про­сред­ни­ка или је­зич­ких фил­те­ра (пре­ма тер­ми­но­ло­ги­ји А. В. Иса­чен­ка) и од ста­ре или но­ве фо­нет­ске и се­ман­тич­ке ана­ло­ги­је у је­зи­ку при­ма­о­цу (Nyomárkay 1981: 217).

 

ЛИТЕРАТУРА

 

АЈ­ДУ­КО­ВИЋ, Ј. (1997), Ру­си­зми у срп­ско­хр­ват­ским реч­ни­ци­ма. Прин­ци­пи адап­таци­је. Реч­ник, Фо­то Фу­ту­ра, Бе­о­град, 331.

АЈ­ДУ­КО­ВИЋ, Ј. (2000), "До­при­нос срп­ске кон­так­то­ло­ги­је по­след­ње де­це­ни­је XX в. у про­у­ча­ва­њу ру­си­за­ма у ју­жно­сло­вен­ским је­зи­ци­ма", Сла­ви­сти­ка, IV, Бе­о­град, 204–211.

АЈ­ДУ­КО­ВИЋ, Ј. (2002), Ру­си­зми у са­вре­ме­ним ју­жно­сло­вен­ским и за­пад­но­сло­венским књи­жев­ним је­зи­ци­ма пре­ма ква­ли­фи­ка­то­ру у лек­си­ко­граф­ским из­во­ри­ма, док­торска ди­сер­та­ци­ја, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Универзитета у Београду, Бе­о­град, 851.

АЈДУКОВИЋ, Ј. (2004), Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама, Фото футура, Београд, 364.

АН­ДРИЋ, Е. (1996), "По­сред­не и не­по­сред­не по­зајм­ље­ни­це у го­во­ру но­во­сад­ских Мађа­ра", О лек­сич­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма, Зборник реферата, Су­бо­ти­ца-Бе­о­град, 397-403.

БР­БО­РИЋ, Б. (1996), "Од­нос пре­ма ту­ђи­ца­ма: с ме­ром али без авер­зи­је", О лек­сич­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма, Су­бо­ти­ца-Бе­о­град, 27-51.

БУ­ГАР­СКИ, Р. (1996), "Стра­не ре­чи да­нас: по­јам, упо­тре­ба, ста­во­ви", О лек­сич­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма, Су­бо­ти­ца-Бе­о­град, 17-25.

ВА­СИЋ, В. (1996), "Ре­чи стра­ног по­ре­кла у реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка", О лек­сич­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма, Су­бо­ти­ца-Бе­о­град, 89-95.

ДА­БИЋ, Б. (1984), "Ру­си­зми и сла­вја­ни­зми у лек­си­ци Лу­че Ми­кро­ко­зме", Лек­си­когра­фи­ја и лек­си­ко­ло­ги­ја, Збо­р­ник ра­до­ва, Но­ви Сад - Бе­о­град, 47-52.

ИВИЋ, П. (1998), Пре­глед исто­ри­је срп­ског је­зи­ка, це­ло­куп­на де­ла, Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа, Срем­ски Кар­лов­ци, Но­ви Сад

ЈО­ВА­НО­ВИЋ, Г. (1987), "Сла­ве­ни­зми у Ву­ко­вој пре­пи­сци", На­уч­ни са­ста­нак сла­виста у Ву­ко­ве да­не, Бе­о­град, 177-181.

КЛАЈН, И. (2000), Лин­гви­стич­ке сту­ди­је, Пар­те­нон, Бе­о­град

КО­СА­НО­ВИЋ, М. М. (2001), Сла­ви­стич­ка лин­гви­стич­ка по­ре­ђе­ња, Уни­вер­зи­тет Црне Го­ре, Под­го­ри­ца

ЛА­ЛИЋ, Р. (1997), "Ру­ски еле­мен­ти у Ње­го­ше­вом је­зику", Сла­ви­стич­ки збор­ник, VII-VI­II, Бе­о­град - Ник­шић, 85-90.

МА­ТИ­ЈА­ШЕ­ВИЋ, Ј. (1996), "Осврт на ру­си­зме по­сле­рат­них го­ди­на", На­уч­ни са­станак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не, XXV/2, Бе­о­град, 367-376.

МИ­ЛА­НО­ВИЋ, А. (1999), "Од­нос пре­ма лек­си­ци стра­ног по­ре­кла у но­ви­на­ма Сте­фа­на Но­ва­ко­ви­ћа Сла­вен­но-сербскïя ве­до­мо­сти (1792-1793)", Срп­ски је­зик, IV, 1-2, Бе­о­град

НЕ­РО­ЗНАК, В. П., ПА­НЬ­КИН, В. М. (1999), "Лин­гви­сти­че­ская кон­так­то­ло­гия и языко­вые кон­флик­ты", Про­бле­мы лин­гви­сти­че­ской кон­так­то­ло­гии, Мо­сква, 10-23.

ПА­НЬ­КИН, В. М., ФИ­ЛИП­ПОВ, А. В. (1998), Ма­те­ри­а­лы для сло­ва­ря тер­ми­нов кон­так­то­ло­гии. Язы­ки в кон­так­тах, Мо­сков­ский го­су­дар­ствен­ный лин­гви­сти­че­ский уни­вер­си­тет, Мо­сква, 115.

ПО­ПО­ВИЋ. М. (1997), "О не­ким но­ви­јим слу­ча­је­ви­ма по­ли­се­миј­ског се­ман­тич­ког позајм­љи­ва­ња", Срп­ски је­зик, I-II, Бе­о­град, 347-353.

РСАНУ - Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик, Београд, 1959-2001.

СТАН­КО­ВИЋ, Б. (1996), "О по­ло­жа­ју цр­кве­но­сло­ве­ни­за­ма и ру­си­за­ма у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку", На­уч­ни са­ста­нак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не, XXV/2, Бе­о­рад, 377-384.

СТИ­ЈО­ВИЋ, С. (1992), Сла­ве­ни­зми у Ње­го­ше­вим пе­снич­ким де­ли­ма, Из­да­вач­ка књижар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа, Срем­ски Кар­лов­ци - Но­ви Сад

СТО­ЈА­НО­ВИЋ, А. (1988), "Адап­та­ци­ја ру­ских то­по­ни­ма у са­вре­ме­ном срп­ско­хр­ватском је­зи­ку", Сла­ви­стич­ки збор­ник, III, Бе­о­град, 51-60.

ТЕРЗ­ИЋ, Б. (1999), Руск­о-­ср­пске ј­е­зи­чк­е пар­ал­ел­е, Слави­ст­ич­ко­ друштв­о Срб­ије, Београд

FI­LIPOVIĆ, R. (1979), "Transfonemizacija - n­ajčeš­ći­ oblik supsti­tuc­ij­e na morfološkom­ niv­ou­", Fil­ologij­a,­ IX­, Z­agreb, 17­7-183.­

FI­LI­POVIĆ, R. (­19­86) Teorija jezik­a u ko­ntaktu: uvod u lingvistiku jezičkih dodi­ra­, J­ugoslovenska ak­ade­mi­ja­ znanos­ti ­i umjetnosti­, Škols­ka­ knjiga­, ­Za­gr­eb

FIL­IP­OV­IĆ, R.­ (­1990) Angl­ic­izmi u hrvatskom ­ili sr­pskom jeziku: porijeklo – razvoj –značenj­e,­ Ju­goslavenska akad­emi­ja­ z­nanosti­ i ­umjetnosti, Školska ­kn­jiga, Za­g­re­b

FILIPO­VI­Ć,­ R­., MENAC, A. ­(1995) "Transmorfemizacija u Rje­čniku anglicizama u ruskom jez­ik­u:­ teorija i primj­ena­",­ F­ilologi­ja, 24-­25­, Zagr­e­b,­ 101-119­.

FILIPOVIĆ, R., ­DAB­O­-D­EN­EG­RI­, LJ.­, ­DRAGIČEVIĆ, D­., MENA­C,­ A., NI­KOL­IĆ-HOYT, ­A.­, ­ S­OČANAC, L., Ž­AGAR-S­ZENTESI, ­O.­ (1999), "Transmorfemi­zacija modela­ š­es­t europsk­ih­ ­jezika­ u hrvatsk­om­"­, Filo­logija, 15-54, HAZU, Zag­re­b

FI­NK, Ž­. (1994­), " Nekoliko primjera sekundarne­ ad­ap­tacije­ a­nglicizama­ u ­ruskom je­ziku", Primijen­je­na lingvistika danas, Za­greb, 126­-1­32.

HAUGEN­, ­E­. (1969), Th­e­ No­rw­e­gian Language ­in America, Indiana ­U­niversity Press. XX­IV,­ 1­-­699.

ME­NAC, A. (1997), "Morfološka adap­ta­ci­ja an­gli­ci­za­ma u hr­vat­skom i ru­skom je­zi­ku", Prvi hr­vat­ski slavistički kon­gres, Zbor­nik ra­do­va, I, Za­greb, 303-312.

ME­NAC, A. (1998), "En­gle­ske riječi i iz­ra­zi u dje­li­ma Vla­di­mi­ra Ma­ja­kov­skog i Ilj­fa i Pe­tro­va", Ra­do­vi za­vo­da za sla­ven­sku fi­lo­lo­gi­ju, 32, Za­greb, 137-153.

NEL­DE, P. H. (1983), "Pla­i­doyer po­ur une lin­gu­i­sti­que des lan­gu­es en con­tact", Ge­genwar­ti­ge Ten­den­zen der Kon­tak­tlin­gu­i­stik, Bonn, I, 3-12.

NYOMÁRKAY, I. (1981), "Стра­не ре­чи у срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку", На­уч­ни са­ста­нак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не, VII, Бе­о­град, 213-219.

SURDUČKI, M. (1978), Srp­sko­hr­vat­ski i en­gle­ski u kon­tak­tu, Ma­ti­ca srp­ska, No­vi Sad

THO­MA­SON, S. G. (2001), Lan­gu­a­ge Con­tact: An In­tra­duc­tion, Edin­burgh Uni­ver­sity Press, Ge­or­ge­town Uni­ver­sity Press

WE­IN­RE­ICH, U. (1953), Lan­gu­a­ges in Con­tact: Fin­dings and Pro­blems, Lin­gu­i­stic Cir­cle of New York XII, 148.

 

 

Напомене:

 

[1] Пре­ма Ar­tLex Art Dic­ti­o­a­nry 1996-2003 (http://www.ar­tlex.com) у умет­нич­ком све­ту "из­ми" (енгл. "isms" и "-ism") пред­ста­вља­ју раз­ли­чи­те док­три­не, прин­ци­пе и те­о­ри­је, од­но­сно умет­нич­ке по­кре­те или сти­ло­ве (нпр. екс­пре­си­о­ни­зам, ре­а­ли­зам, ку­би­зам, ми­ни­ма­ли­зам, струк­ту­ра­ли­зам итд.). Дру­гу гру­пу чи­не пој­мо­ви ко­ји­ма се из­ра­жа­ва од­нос по­др­жа­ва­ња или су­пр­от­ста­вља­ња од­ре­ђе­ној гру­пи (афро­цен­три­зам, ан­дро­цен­три­зам, ан­тро­по­цен­три­зам, евро­цен­три­зам, ху­ма­ни­зам, ори­јен­та­ли­зам, фе­ми­ни­зам итд.). Тер­мин "-из­ми" на­ла­зи се, на при­мер, у на­сло­ву ра­да Ц. Ни­ко­ло­ве "Ан­гли­ци­зми, ди­а­лек­ти­зми, гру­би­а­ни­зми, жар­го­ни­зми и още -из­ми в сто­лич­на­та раз­го­вор­на реч и пре­са - ори­ги­нал­ни­че­не, стил, нор­ма?", ІІІ-та на­ци­о­нал­на кон­фе­рен­ция по про­бле­ми­те на кни­жов­но-раз­го­вор­на­та реч, 19-20 май 1994 г., ВТУ "Св. св. Ки­рил и Ме­то­дий", В. Тър­но­во и у на­сло­ву ра­да Р. Фи­ли­по­ви­ћа "Can a Dic­ti­o­nary of -isms Be an Etymo­lo­gi­cal Dic­ti­o­nary", LE­Xe­ter'83 PRO­CE­E­DINGS, ed. by R.R:K.Hart­mann, Ni­e­meyer, Tübin­gen, 1984, 73-79.

 

[2] Код Р. Филиповића ови примери су адаптирани компромисном трансморфемизацијом.

 

* Данас уместо термина „изам“ користимо термин „контактолексема“.

 

**Овај ра­д пред­ста­вља­ скраћену, али неизмењену вер­зи­ју по­гла­вља о тран­смор­фе­ми­за­ци­ји и тран­смор­фо­ло­ги­за­ци­ји из наше монографије "Увод у лексичку контактологију. Теорија адаптације русизама" (Ајдуковић 2004: 168-190).

 

Homepage