Јован Ајдуковић
ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ
КОНТАКТОЛОШКИХ ПОЈМОВА
Из књиге “Увод у лексичку контактологију. Теорија
адаптације русизама”, Фото Футура, Београд, 2004: 78-85
3.0. У овом поглављу дефинисаћемо
појмове лингвистичка и лексичка контактологија, русизам, лексички
изам, активација, пресликавање, контактема и контактолошки квалификатор.
Последња четири појма представљају новину у контактолошкој
теорији.
3.1. ЛИНГВИСТИЧКА И ЛЕКСИЧКА
КОНТАКТОЛОГИЈА. Лингвистичка контактологија изучава
механизме језичког контакта два или више језика под одређеним
друштвено-историјским условима и пројектује моделе који те механизме остварују.
Она се бави одвојено (само теоријски) или заједно
екстралингвистичким, то јест социолошким, психолошким, етнолошким,
антрополошким, физиолошким и др. факторима
међујезичког утицаја и лингвистичким процесима језичког контакта. Дакле,
предмет лингвистичке контактологије су језички контакти, језички сукоби,
билингвизам, мултилингвизам, превођење, усвајање других језика, сви облици
интерференције, питање транскрипције страних назива за предмете и појаве,
стране речи, позајмљенице, туђице, калкови и др. (в.
Filipović 1986 [64]; Ајдуковић 1997; 2002). Основну
јединицу лингвистичке контактологије представља к о н т а к т е м а (в. т.
3.2.11).
3.1.1. Лингвистичка контактологија
може бити посебна или општа. Посебна се бави
монолатералним, билатералним или мултилатералним језичким контактима. Уколико истраживање иде од једног језика ка другом (нпр. од руског
ка српском), онда такво истраживање зовемо монолатерално. Уколико иде у оба смера (дакле, и од српског ка руском), онда се
ради о билатералној контактологији, а у случају повезивања више језика и
праваца истраживања онда је реч о мултилатералној контактологији.
Општа контактологија анализира податке добијене од
низа посебних контактологија и изводи закључке од значаја за целокупну
лингвистику.
3.1.2. Са становишта развоја језичких
контаката лингвистичка контактологија може бити дијахронијска или синхронијска.
Прва проучава развој језичких контаката уопште или у
континуитету, док друга посматра језичке контакте у неком одређеном тренутку.
С обзиром на време које изучава контактологија може бити историјска
и савремена. У зависности од хронолошке границе
зависи и карактер описа језичког контакта (нпр. другачији је језик давалац,
језик посредник, језик прималац некада и сада), као и могући обим информације у
контактолошким речницима (нпр. нека граматичка обележја су некада постојала, а
данас више не постоје).
3.1.3. Проучавањем адаптације
лексичких јединица у контакту на разним нивоима, као и лексикографским описом
њихове адаптације бави се лексичка контактологија. Основну
јединицу лексичке контактологије представља лексички изам или лексичка
контактема (в. т. 3.2.17; 3.2.18).
3.1.4. Примарни
циљеви контактолошке анализе су (1) регистровање последњег језичког контакта
[65], (2) регистровање доминантног језика у контакту и (3) језика
посредника. За контактолошку анализу релевантан је последњи лоцирани језички контакт
у ланцу контаката или паралелни језички контакти. Паралелни језички
контакт у РСАНУ забележен је код лексеме Англија која је русизам и
латинизам, код бугарске лексеме шуба која је русизам и србизам (кроатизам)
(в. ГРЧД), као и код пољске лексеме аrchimandryta (SJPD) која је русизам
и грецизам. У ланцу контаката лексеме шuba налазе се
још немачки, италијански и арапски, док код лексеме аrchimandryta - грчки.
У оба случаја руски језик се налази у улози језика
посредника. Чешку реч příroda Јозеф
Јунгман је преузео из руског и њоме је истиснуо синониме přirození
и natura (Лилич 1973: 112). Према етимолошком
речнику В. Махека лексема příroda је исконско чешка реч
(Machek 1968). Према Г. А. Лилич, "при общности
их словообразовательных средств заимствование слова в новую эпоху является в то
же время возрождением собственной лексемы, давно вышедшей из употребления и
забытой" (Лилич 1973: 113). С друге стране, веома
је тешко у чешком разграничити руски и пољски утицај. Реч
příroda могла се појавити код Јунгмана било преко пољског (przyroda),
било преко руског (природа) превода Милтоновог "Изгубљеног
раја" (Лилич 1973:112). Уколико је у ланцу
контаката један од последњих језика доминантан [66], онда контактолошка
вредност лексеме треба да се одређује и на основу њега, а не само на основу
последњег језика.
3.1.5. Језички контакти се везују како
за билингвизам и блингвалног говорника, тако и за језичку личност
монолингвалног говорника који учењем језичкој информацији придодаје
контактолошку информацију. Наиме, "овладавање језичким
кодом прати стицање одговарајућих знања о свету и одражавање бића језичке
личности у том свету. <...> Матрица примарног
језика коју језичка личност усваја остаје у њеној свести као еталон, кроз који
ће сваки секундарно усвојени језик бити пропуштен и са којом ће бити
упоређен" (Радић-Дугоњић, Ристић 1999: 7). Према
теорији језичке личности Ј. Н. Караулова "национална особеност језика која
се одражава на структурном, вербално-семантичком нивоу језичке личности, чини
општи језички тип (нпр. општеруски, општесрпски
језички тип). То су такве системско-структурне карактеристике језика, које се,
пренесене кроз историју, на неки инваријантни начин одражавају у свести
носилаца језика и омогућавају им да препознају 'рускост' односно 'српскост'
реализованог текста, фразе, конструкције или појединачне речи" (Караулов
1987: 138; Радић-Дугоњић, Ристић 1999: 12). С обзиром да је
процес адаптације усмерен на очување језичке хомеостазе, то јест равнотеже и
стабилности језичког система, у међусловенској контактологији ХХ века један од
најтежих задатака је утврђивање чињеница које доказују језички контакт. Наиме, "блискост лексичких основа и творбених средстава
отежавају раздвајање паралелних, независних једних од других образовања и
позајмљеница из блискосродног језика. С тим у вези од
нарочитог значаја је проучавање услова прве употребе нових речи или речи са
новим значењем <...>, који помажу у утврђивању инословенског књижевног
извора неологизма и позајмљенице" (Лилич 1977: 9). Према Л. А. Булаховском требало би корак по корак проучавати
историју књижевног језика на основу директних извора, затим прикупљати
историјску и историјско-књижевну грађу и извлачити одређене закључке
(Булаховский 1951).
3.1.6. За разлику од контактологије етимологија
има за циљ да утврди порекло неке речи, односно да повеже "различите
манифестације једне исте или више различитих лексема у временском
континууму" (Šipka 1998: 115). Основни задатак
етимологије је да реконструише првобитни облик и значење лексема односно да у
тој реконструкцији дође до њиховог најдубљег трага, да прати развој форме и
значења лексеме, као и да развија средства и методе етимолошке анализе. Етимологија се не бави лексемама чија је веза са другом очигледна,
односно у чијем односу нема временске компоненте и развоја [67] (структуру
етимолошког речника види у 11.1.7).
3.2. ТЕОРИЈА АКТИВАЦИЈЕ И
ПРЕСЛИКАВАЊА. Под језичким контактима често се
подразумева говорна комуникација између две различите језичке заједнице обично
условљена њиховим међусобним територијалним суседством, али и узајамни утицај
језичких система проузрокован историјско-географским, социјално-политичким,
културним, психолошким и др. екстралингвистичким
факторима (Лилич 1982: 3). Појмови језички контакт и језички
утицај се изједначавају у радовима С. В. Семчинског и В. Н. Јарцеве, док су
против њиховог поистовећивања Ј. А. Жлуктенко и Т. П. Иљашенко (в. детаљније у
Домнич). Према Ј. А. Жлуктенку "језички контакт и
утицај језика су исто што и узрок и последица. Док се
између два језика не успостави овај или онај тип контакта, између њих не може
бити никаквог утицаја. Између два језика може да се
успостави исти тип контакта, а узајамни утицај међу њима може бити различит у
зависности од низа лингвистичких и екстралингвистичких фактора" (Жлуктенко
1974: 12; в. Домнич). Дакле, језичко позајмљивање је
резултат језичког утицаја [68].
3.2.1. Уколико језички контакт
схватимo као ситуацију у којој се манифестује утицај језика "А" на
језик "Б", онда у лингвистичком смислу појаву да се нека реч или
фраза из језика "А" активира и/или пресликава у језику "Б"
зовемо а к т и в а ц и ј а и/или п р е с л и к а в а њ е. Активација и
пресликавање су две манифестације језичког утицаја које се међусобно допуњују. Тако, на пример, фонолошки облик изма може да се формира
активацијом фонема према пресликаном обрасцу (исп. срп. <балалајка> према рус. <балалайка
>). [69]
3.2.2. Елементи у језику "Б"
настали пресликавањем нису у истом облику као одговарајући елементи у језику
"А", већ у адаптираном, по чему се ова појава разликује од копирања.
Под појмом копирање подразумевамо искључиво нулто копирање у говору
(А=А). Теорију копирања кода лансирао је Л. Џонсон
(Johanson 1992). У раду "The dynamics of code-copying in language
encounters" он објашњава да суштину копирања представљају копирани
елементи једног кода који се убацију у други код (Johanson 1999: 39). У
типичној контактној ситуацији елементи доминантног језика "Б2" могу
да се копирају у доминантном матерњем језику "А1" и да образују
"the matrix language" или "model code". У
процесу усвајања језика говорници језика "А1" могу да копирају
елементе њиховог матерњег језика у доминантном језику "Б1". У
каснијој ситуацији језик "Б2" функционише као "model code",
а копирани елементи "А1" у "Б2" представљају
"substratum influence" (Johanson 1999: 42). Уважавајући
дихотомију језик-говор, под појмом контакти у језику
подразумевамо активирање и пресликавање елемената језика даваоца у језику
примаоцу, док под појмом контакти у говору подразумевамо активирање,
пресликавање и копирање елемената језика даваоца у језику примаоцу. У нашем истраживању нисмо посведочили ни један пример нулте
адаптације русизама, што указује на изостанак процеса копирања у језику.
3.2.3. Разлози за активацију и
пресликавање могу бити различити. Најчешће се активирају и
пресликавају они елементи за којима постоји потреба, којих нема у језику, због
престижа или стилске разноликости. [70]
3.2.4. Језик "А", примера
ради, поседује елементе в, г, д (в. слику 1). У језику
"Б" њима одговарају два летентна (*) и једно празно место (#).
(1) Језик "А" = {в, г, д} //
Језик "Б" = {*, *, #}
Друга слика показује активирање
елемената в и г језика даваоца у елементе в1 и г1
језика примаоца,
(2) Језик "А" = {в, г, д} -активација® Језик "Б" = {в1, г1, #}
док трећа слика показује пресликавање
елемента д језика даваоца у елеменат д1 језика примаоца.
(3) Језик "А" = {в, г, д} -пресликавање® Језик "Б" = {*,*, д1}
3.2.5. На фонолошком нивоу адаптацију
дефинишемо као процес активирања латентних места у систему језика примаоца (Јп)
под притиском елемената језика даваоца (Јд) према одређеним
правилима (Јдт\Одпт).
(4) Тдт: Јдт\Одп
т -активација®
Јпт
Формула трансфонемизације
садржи следеће елементе: слово "Т" означава трансфонемизацију,
"д" - језик давалац (нпр. руски), "т" - подтип
трансфонемизације, "J" - језик, "O" - ограничења условљена
правилима расподеле на подтипове (в. т. 4.2.4.1 и др.), "п" - језик
прималац (нпр. српски).
3.2.6. Процесу а к т и в а ц и ј е у
језику примаоцу подлежу л а т е н т н а места. Под латентним
местима подразумевамо унутрашњи потенцијал или елементе у систему језика
примаоца који се активирају под одређеним условима. На
фонолошком нивоу латентна места су фонеме језика примаоца (в. т. 4.2.4).
Да би се активирао одређени елеменат потребан је стимуланс, а
тај стимуланс у контактној ситуацији представља језички утицај. На лексичком нивоу добар пример за активирање латентних места је
конвергентна лексика. [71]
3.2.7. Пресликавањем се у језику
примаоцу попуњавају п р а з н а места модификованим језичким елементима (Р.
Филиповић говори о празним местима у фонологији, в. т. 4.1.3.4). Потребу за означавањем стотог дела рубље зовемо празно
место. Празно место се попуњава пресликавањем руског модела копейка
у српско копејка , чешко kopejka и
пољско коpiejka, али у другачијем изговорном и ортографском лику. Према
Ј. Б. Марковој "слово менталитет вошло в русский язык несколько лет
назад, но идентитет несмотря на актуальность понятия, до сих пор ,,пустое'' место в русском словаре" (Маркова 2000: 89).
3.2.8. Разликујемо три типа
пресликавања: апстракцију, асоцијацију и спецификацију
.
3.2.8.1. А п с т р а к ц и ј а је контролисано
укључивање знања о елементу језика даваоца у језику примаоцу. Апстракција је, на пример, сужење значења русизма у броју и пољу.
3.2.8.2. А с о ц и ј а ц и ј а
представља адаптацију од сложенијег или вишег система ка простијем или нижем
систему. Овај тип пресликавања је карактеристичан за
трансфонемизацију алофона модела у фонеме изма.
3.2.8.3. Трећи тип зовемо с п е ц и ф
и к а ц и ј а. Овим процесом се уводи нови формализам, односно нове подкласе у
секундарној адаптацији (нпр. деривати, врсте речи, граматичке категорије).
3.2.9. Језик прималац се у
међусловенској контактној ситуацији налази у режиму саморегулације и продукције.
Првим процесом се обезбеђује равнотежа (нпр. заступљеност
лексике из заједничког словенског наслеђа), док другим језичка дифузност (нпр.
образовање абревијатура, сложеница). Најједноставнији
облик лингвистичког утицаја је активирање латентних места у језику примаоцу.
Латентна места тада постају контактолошки обележене јединице
језика примаоца. Сложенији облик лингвистичког утицаја
представља пресликавање елемената језика даваоца у делимично или потпуно
модификоване елементе језика примаоца. За разлику од
лексема добијених најједноставнијим обликом лингвистичког утицаја, ове друге су
најчешће у речницима предмет контактолошког маркирања.
3.2.10. Теорија активације и
пресликавања користи један број појмова који се употребљавају у другим
контактолошким теоријама (нпр. у теорији трансфера). Језичка
адаптација је процес активације и пресликавања елемената језика даваоца у
језику примаоцу. Језик давалац је језик утицаја
[72]. Језик прималац је језик на који се утиче.
[73] Модел је елеменат језика даваоца. Реплика је адаптирани елеменат у језику примаоцу.
Интеграција је стадијум у којем изам наставља да се
уклапа у систем језика примаоца и формира нове чланове.
3.2.11. Сваки лингвистички елеменат
настао у одређеној контактној ситуацији активацијом или пресликавањем латентних
односно празних места зовемо к о н т а к т е м а. [74] Тај елеменат може бити
језичка јединица или класа на било ком нивоу. На фонетском
нивоу контактеме су сегментне и супрасегментне фонетске јединице (гласови,
слогови, речи, искази, акценат у свим његовим видовима и интонација), док су на
другим нивоима и поднивоима то фонеме, графеме, морфеме, речи, грамеме, семе
итд. Класу у овом истраживању представљају скупови
фонема у одређеном положају у речи и редоследу јављања. Е. Хауген сматра
да интерлингвална идентификација "dovodi do toga da fonemi jednog jezika
postaju dijafoni drugog jezika. Ako su morfemi jednog jezika,
postaju dijamorfi morfema drugog jezika" (Haugen 1956: 67-68; цит. према
Filipović 1986: 45). Говорећи о интерференцији А. Мартине закључује да
"bilingvalni govornik prenosi iz jednog jezika u drugi samo moneme,
morfološke jedinice, koje su formalno dobro razgraničene"
(Martinet 1963: 173-176; цит. према Filipović 1986: 30). Хаугенови дијафони и дијаморфи, као и
Мартинеове монеме, укључујући и јединице других нивоа, у нашој теорији
представљају контактеме. Контактема је сваки
контактолошки обележени елеменат језика примаоца иза којег стоји контактолошки
когнитивни смисао, неко знање и информација.
3.2.12. На фонолошком нивоу
разликујемо контактофонему (в. т. 4.6.2), контактoграфему (в. т.
4.6.3), контактему акцента (в. т. 4.6.5), контактему дистрибуције
(в. 4.6.4). Свака од ових контактема представља контактолошку јединицу на неком
нивоу фонолошке адаптације и то: на нивоу адаптације фонема, дистрибуције
фонема, ортографије и прозодије.
3.2.13. На творбеном нивоу издвајамо творбене
контактеме које могу бити нулте, делимичне и слободне (в. т.
5.5.2).
3.2.14. На морфолошком нивоу
разликујемо морфолошке контактеме, односно контактограмеме (в. т.
7.5.1), затим слободне и везане контактеме (в. т. 6.4.2).
3.2.15. На семантичком, стилистичком и
синтаксичком нивоу издвајамо контактосеме (в. т. 8.4.4), контактостилеме
(в. т. 9.3) и контактосинтаксеме (в. т. 10.3).
3.2.16. Контактеме су носиоци
информације о контактолошким особинама лексичких јединица. Оне
могу бити самосталне и несамосталне. Самосталне
контактеме (у ширем смислу су то контактофонема, контактографема,
контактоморфема, контактосема, контактосинтаксема и контактостилема) одређују
контактолошку вредност лексеме. Несамосталне
контактеме (контактограмема, в. т. 7.5.1) заједно са самосталним контактемама
образују контактну мрежу. У оквиру контактне мреже контактолошке
јединице извршавају основне корелационе интралингвистичке функције: номинативну
(именовање елемената стварности), предикативну (довођење елемената номинације у
логичко-комуникативну везу), локациону (изражавање односа) и прагматичку
функцију (изражавање става говорног лица) (поделу дајемо према
Tošović 2001: 171).
3.2.17. Изми могу пролазити потпуну,
готово потпуну или слободну адаптацију. У првом случају ради се о правом
изму (у билингвалној ситуацији реч језика даваоца употребљена у језику
примаоцу без битних промена), у другом - о компромисном изму (реч која
је прошла делимичну адаптацију; срп. восток пролази адаптацију акцента),
а у трећем случају о адаптираном изму (реч која се интегрисала у систем
језика примаоца; срп. нервчик ).
3.2.18. Да закључимо: лингвистичку
контактологију интересује корелација која постоји између одређене контактне
ситуације и језичке јединице која се у њој остварује. На
сваком језичком нивоу спој између контактне ситуације и одговарајуће језичке
јединице доводи до образовања различитих врста контактема.
Напомене:
[64] Према Р. Филиповићу истраживања
језичких контаката организирају се са становишта "a) jezičnih sistema
u njihovu društvenom kontekstu, s težištem na
lingvističkoj analizi, i b) jezičkog ponašanja pripadnika
društvenih i političkih grupa, s težištem na
sociološkom proučavanju" (Filipović 1986: 26).
[65] У XVIII веку долази до
истовремених контаката руског и више европских језика што омогућава настанак
речи са различитим националним обележјима (фонетским, морфолошким итд.) (в. фусноту у т. 2.0.2)
[66] У македонско-руским контактима
руски је доминантни језик без обзира на српско или бугарско посредништво
(нарочито када је реч о руским реалијама).
[67] Према мишљењу Л. Л. Кутине
"к квалифицирующим данным для построения этимологии относятся прежде всего
набор вариантов (модификации формы) первого, начального этапа заимствования, а
также культурно-исторические данные, извлекаемые из анализируемых текстов,
современных заимствованию" (Кутина 1985: 77).
[68] В. В. Моисејенко дефинише утицај
као "укупност унутрашњих и спољних фактора језичке еволуције"
(Моисеенко 1989: 9). Према Б. Хавранеку језички утицај
је "не само спољни фактор, већ и нешто везано за унутрашњи, иманентни
развитак језика, који узима оно што одговара његовој структури и језичким
условима његовог развоја" (Гавранек 1972: 107). Фактори
језичког утицаја су (1) структурне карактеристике језика (и то углавном
лексике), затим (2) присуство/одсуство односно развијеност књижевне традиције и
писмених извора, (3) величина и (4) статус језичке групе (језичка хијерархија
корелира са другим хијерархијама, нпр. националном, економском, образовном) (в.
у Домнич). У контактној ситуацији јављају се две врсте језичког утицаја:
интерференција (одступање од норме једног језика под утицајем другог) и трансфер
(језик који врши утицај не изазива у првом језику одступања од норме, већ
стимулише постојеће законитости, процесе и појаве) (Жлуктенко 2000: 212). Према Р. М. Вајнтраубу резултат језичког утицаја су супстратне
појаве, позајмљивање, инфилтрација, трансференција (Вайнтрауб 1983: 9). Под супстратом В. И. Абајев подразумева дубље, интимније и
значајније продирање елемената једног система у други (пре свега на фонолошком
нивоу и на нивоу морфолошке парадигматике) (в. Вайнтрауб 1983: 9). За Л. П. Крисина лексичко позајмљивање је први степен
страног утицаја. У оквиру њега разликује право
позајмљивање и инфилтрацију. В. В. Мартинов сматра да процес
позајмљивања подразумева културни утицај и "експорт и импорт
реалија". За инфилтрацију су потреби територијално
суседство и погранични билингвизам.
[69] У српском језику фонема <џ>
добијена је пресликавањем (в. т. 4.1.3.4). Данас сви примери са
овом фонемом настају активацијом. Пресликавањем би
добили фонему <дз> ако би, на пример, утицај грузијског био доминантан.
[70] Л. П. Крисин (Крысин 1997, према http://depfolang.kubsu.ru/patyukova.htm)
наводи следеће факторе који утичу на "активизацију" стране лексике:
потреба за именовањем нове појаве ("грант"); неопходност разликовања
садржајно блиских, али у исто време различитих појмова ("сообщение -
информация"); неопходност специјализације појмова ("визажист -
дизайнер"); тенденција ка сажимању ("добавочное время в спорте -
овертайм"); позајмљивање иностране терминологије ("ксерокс,
копир"), присутност социјално-психолошких узрока (нпр. страна реч
"эксклюзивный" је милозвучнија од руске речи "исключительный").
Још у XIX веку "главни чинилац који утиче на статус
позајмљенице у језику примаоцу" представља је "мода и могућа јача
изражајност позајмљене речи" (Windish 1897; Filipović 1986: 21).
[71] Конвергентна лексика је
актуелизована црквенословенска и старословенска лексика посредством неког
другог словенског језика. Према Д. Кристалу, процес језичких
промена током којег дијалекти или акценти постају сличнији зове се конвергенција
(Кристал 1995: 423). Обично се говори о два аспекта овог појма: глотогонијском
и структурно-дијахроном. Глотогонијска конвергенција
представља настајање општих структуралних својстава услед дугих и интезивних
језичких контаката. У оквиру ње разликују се контактна
и супстратна конвергенција. Прва обухвата поједине
елементе језичког система (фонетику, лексику итд.) или цео језик. Уколико се општа својства јаве на нивоу супстрата, онда се ради о
супстратној конвергенцији. Структурно-дијахрона
конвергенција представља смањење разлика у језичком систему услед нестанка
неких варијантних и инваријантих разлика (нпр. поклапања две и више фонема).
[72] "При решении вопроса о
языке-источнике обязательным является учет значения этимо-логизируемой единицы,
т. е. единицей заимствования признается лексико-семантический вариант, а не слово
как некая совокупность вариантов. Соответственно,
язык-источник - это тот язык, к исконному словарю которого принадлежит
заимствованное в русский язык слово в данном значении. <...> В отличие от генетического источника такой источник
может быть назван конкретно-историческим" (Кутина 1985: 80).
[73] Језик давалац и језик прималац
имају различити степен активности током језичког контакта: 1. активност језика
примаоца може бити значајно изражена; у том случају активност језика даваоца и
не мора бити тако важна; 2. присутна је већа активност језика даваоца; 3.
постоји неутрална реакција језика у контакту у фази природног развоја када нема
конкретног утицаја (Моисеенко 1989: 9-10).
[74] О појму "контактема" и
о теорији активације и пресликавања писали смо у Ајдуковић 2002б, 2003а и
другим радовима. У овој књизи смо све најважније
контактолошке појмове редефинисали.